Mreže kao paukove

U šarenoj hladovini kraj jezera, po čijoj površini Sunčevi zraci neumorno plešu okretne igre, mladić se u istom ritmu ljuljuška u mrežastoj ležaljci razapetoj između dve debele grane. Više gleda kroz trepavice i dremucka, nego što čita. Izraz lica brojnih šetača govorio je da bi rado bili na njegovom mestu. Ni mi nismo ostali ravnodušni. Znatiželja nas je odvela do Elvire Pejović koja je ovde došla iz Zrenjanina. Mreže za odmor i uživanje u prirodi njenih su ruku delo.

Elvira se u taj posao uplela neplanirano, pre osam godina. Njen muž, dotad direktor u fabrici tepiha u Zrenjaninu, ostao je na „belom hlebu”. Ona je sa ekonomskom školom radila kao referent naplate u jednoj trgovinskoj firmi. Ali, primanja nikakva, troje dece, od kojih najstarije na fakultetu. Počela je da plete mreže samo da bi prebrodila taj loš period. Nije znala da će to postati njena osnovna delatnost. I, malo-pomalo, posao se sam od sebe širio.

Lak početak

Olakšavajuća okolnost je bila ta što od početka nije imala poteškoća.

– Moji otac i majka su imali radnju za izradu užadi i mreža od 1958. godine. Oni su mi obezbedili sav početni kapital. Verovali ili ne, nikad me nisu podučavali. Radilo se u kući i valjda mi se to urezalo samo od sebe. Nastavila sam samostalno, i to na isti način kao i oni. Na tim starim mašinama sama sam proizvodila šnirani kanap. E, taj kanap čini ležaljku udobnom. Istegne se taman koliko treba, najviše dva odsto – kaže odvažno, svesna da bolje mesto od Ade Ciganlije, na kojem bi izložila svoje rukotvorine privlačnih boja, nije mogla da odabere.

Ovim poslom Elvira je veoma zadovoljna. Ne samo što je obezbedila sigurnu egzistenciju, već se, radeći, ujedno i rekreira i održava vitku liniju.

– Stalno sam u pokretu. Dnevno pređem i po šesnaest kilometara! Moja radnja je dugačka 36 metara, a samo za jedan kanap moram tri puta da odem tamo-amo. Na obe strane su mašine. Kanap se razvuče između njih i jedna ga vrti, a druga odvrće – objašnjava naša sagovornica koja je postala spretnija i brža od svakog pauka.

Čvor po čvor

(/slika2)Kad je raspoložena, Elvira nekad za dan može da isplete i završi po tri ležaljke. Jačinu određuje čvor, a to umeće takođe se prenosi s kolena na koleno. Ona garantuje da će francuska ležaljka, u koju udobno mogu da legnu dve osobe, izdržati i „četiristokilaša“. Megaležaljka, koja je nešto uža od francuske, predviđena je za težinu od trista kilograma, a dupla, s makrame čvorom – dvesta. Obična necana ležaljka i sedeljka je nešto slabija, pošto izdržava „samo“ sto pedeset kilograma.

Međutim, to nije potpun asortiman.

– Svojim mrežama snabdevam i dečje igraonice i vrtiće. One štite mališane da ne padnu s visine i uskoro će, po evropskim standardima, postati obavezne u svim takvim ustanovama. Okca su nešto gušća nego za ležaljke, a najčešće se rade u dimenziji pet puta pet santimetara. Takođe, pletem i mreže koje se koriste u sportu – fudbalske, teniske, odbojkaške... ali većinom za amatere – nabraja naša sagovornica.

Elvira, naravno, nije zaboravila ni na sebe i svoju porodicu. Na zadnjoj strani terase, između dve breze, uvek je raširena ležaljka, i svi koji dođu kod njih u goste prvo legnu malo da se ljuljaju, pa tek onda ulaze u kuću. U toj mreži, nedeljom po podne, i Elvira uživa dok rešava ukrštene reči. Sin ima jedanaest godina i ne drži ga mesto, ali kako se otac spusti u mrežu, i on se ugnezdi pored njega. Pošto ćerke dosta vremena provode u učenju, njima je napravila sedeljke. Mlađoj je okačila jednu o plafon ispred kompjutera, a starijoj, koja je student četvrte godine Medicinskog fakulteta u Beogradu, na terasi Studentskog doma. Tako su njih dve spojile lepo i korisno.