Шта би данас рекли Тесла и Пупин

Одрицање од свог националног бића је, заправо, одрицање од себе самог. За човека који држи до себе важно је, без обзира на околности, егзистенцијалне принуде, тешкоће, медијске клевете и оптужбе, да зна ко је и одакле потиче и то свесно и упорно преноси на своје наследнике и нова поколења. Колико је ово битна, сложена и деликатна тема сведочи да су о њој, на својствен начин, писали  П. П. Његош, И. Андрић, М. Црњански, Б. Пекић, М. Селимовић, М. Екмечић, В. Ђурић, В. Крестић, М. Ломпар, Б. Јовановић и бројни други значајни људи.

Историја земаља у којима су Срби живели је туробна. Они су неколико векова тешко преживљавали под најсуровијом влашћу туђинских освајача и империја. Окупатори су чинили све да, најстрашнијим мерама, уценама и насиљем, Србе преводе у исламску религију, у католичанство, да их потурчавају, угаризују, бугаризују, италијанизују, па чак и албанизују, уз обавезно одрицање од српског језика, вере, писма и традиције. Једном покатоличени у Дубровнику, Далмацији, Херцеговини, залеђу Биокова, Горском Котару и Истри, током предјугословенске историје, постепено су хрватизовани. Од превођења Дубровника из Зетске у новостворену Хрватску бановину, споразумом Д. Цветковић – В. Мачек 26. 8.1939, дубровачки католички  Срби,  научници, писци, песници, поморци и трговци постајали су хрватске историјске личности. Од приближно око 250.000  Срба који су, у две сеобе под патријарсима, бежећи од турског зулума,  отишли у Угарску, данас их је остало једва око 10.000. У српским градовима Араду и Темишвару, у данашњем румунском Банату, Срба има само неколико стотина. У некадашњој Русији, данашњој Украјини, од пописа 1900, Срби су нестали као статистичка чињеница, иако их је било неколико десетина хиљада и имали су двадесетак насеља под српским називима и поседе у Донбасу. У нашој предјугословенској и југословенској историји више стотине хиљада Срба је побијено, исламизовано или покатоличено, отуђено од матице, српског језика, вере и обичаја. После распада СФРЈ изгубили су не само статус конститутивног народа, већ и статус националне мањине (на пример у Словенији, Северној Македонији, Федерацији БиХ).

Како се овим процесима насилне промене националног и културног идентитета опиру неки други народи? Кажите неком Ирцу, Шкоту или Велшанину, у Великој Британији или САД, да је Британац и видећете његову бурну реакцију и негирање. То не значи оспоравање Енглеза или оних који себе сматрају Британцима и они то тако не схватају. Кажите неком Корзиканцу, Бретонцу или Баскијцу да је Француз или Шпанац и рећи ће вам да је он пуноправни грађанин Француске или Шпаније, али никако Француз или Шпанац.

Насупрот томе, за наше исељенике, који живе у благодетима високо развијених земаља, спорно је да се представе као Срби, а највише што прихватају је да су Југословени. Неки од њих су већ изгубили српске корене у другој генерацији, а ови скорашњи резонују: кад моје дете постане пунолетно, нека само одлучи да ли ће бити Американац, Немац, Норвежанин или Србин. А до тог пунолетства мало чине да им деца говоре српски, пишу ћирилицом, знају српску историју и светиње. За многе од њих, све што држава Србија чини да очува српску културу и традицију, писмо и светосавље, територију и обичаје, свој национални интерес, им је назадно и националистичко, а све у земљи у којој тренутно живе напредно, хумано и демократско. Судбина конвертита је да своју новостечену позицију морају двоструко да докажу пред домаћинима, да буду што критичнији према земљи порекла и да се на тај начин потврде. Многи од њих се постепено одричу српства, али се нису квалификовали да буду део националног бића новостворених држава, једнаки са домаћим становништвом. Следећи пример то потврђује и забрињава. На питање о националном пореклу у америчком  попису становништва 2011, само се 176.666 америчких грађана изјаснило да су Срби. Као Југословени 325.451 (већином Срби из отцепљених ју-република), а као Хрвати 434.425. Више од Срба, изјаснило се 179.806 Словенаца, и чак 182.423 Албанца!?  Сетимо се да су, својевремено, великани наше науке у Америци, Никола Тесла и Михајло Пупин, али и бројни други исељеници, поносито истицали да су Срби и српскога рода. Ни под каквим пословним притисцима и бирократским мукама нису се  одрицали од себе и свог порекла.

Некада је Југославија, програмски и кадровски, успешно организовала допунску наставу за децу наших исељеника. Морамо се запитати колико данас наша држава, па и црква, чине за допунско образовање на српском језику за нашу децу у дијсапори? Очигледно недовољно да би, уз презапослене родитеље и привлачне забавне интернет програме, деца из друге и треће генерације могла да се утемеље у српском језику, писму и култури.  Да ли смо сви ми, надлежне институције и родитељи тога свесни?

Скорашњи повратак у Србију неколико научника, писаца и уметника, после успешних каријера у свету, сведочи о позитивном односу наших врхунских кадрова из исељеништва према матици. Напред поменути велики писци и научници из српске историје су нам оставили важну поруку: Човек који не зна своје порекло је као „сламка међу вихорове”. Повратак себи, без тог сазнања није могућ.

Редовни професор универзитета