„Каспар” у ЈДП-у

„Ја сам само случајно јa”, реплика којом Хандке завршава „Каспара” могла би послужити као један од путоказа у средиште Хандкеове уметности: уколико сам ја само случајно ја, онда је писање начин да се утврди које су то случајности које су ме начиниле оним што јесам. Премијера представе „Каспар” по делу Петера Хандкеа у режији Милоша Лолића, редитеља европског фромата, вечерас је од 19 сати на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта. Дело су превеле Јелена Костић Томовић и Бојана Денић, драматург је Периша Перишић, сценограф Јасмина Холбус, костимограф Мариа Марковић Милојев, композитор Невена Глушица...

– Колико год било типично антидрамско дело, „Каспар” је најпре драматизовани мит, са главним јунаком по ком драма чак носи наслов. Аутор нас враћа на антички извор, а исту ствар чини и са осталим ликовима то јест гласовима, који су ту да нас подсете на антички хор. Изазовно за поставку, али изазовно и за читање, чак безобразно теоријски, јер паралелно док се до деградације руши свако драмско, оно се истовремено устоличује кроз незаустављив говор, потврђује се да је драмско пре свега одувек и занавек само о говору – каже Милош Лолић.

„Каспар” је рани комад Петера Хандкеа који је, у време када је објављен (1967), изазвао револуционарни помак у традиционалном схватању писања за позориште. Још од 1966. године када је започео свој књижевни опус, Хандке је за своја дела до данас добио преко 50 награда. Његов књижевни почетак обележен је јавним наступом на Принстону 1966, готово у исто време његов „антикомад” „Псовање публике” доживљава велики успех, а комад „Каспар” већ наредне године етаблира га као кључног, заправо превратничког писца те саме по себи револуционарне деценије. „Каспар” је, заправо, Каспар Хаусер, дивље дете, пронађено у Немачкој, тридесетих година деветнаестог века, које је нарасло у песнички, књижевни и културолошки мит. „Каспар” је, међутим, по много чему и аутобиографски текст... Хандке је аутор великог броја романа, есеја, драма, сценарија и добитник значајних аустријских, немачких и међународних признања. Године 2019. добио је Нобелову награду за књижевност.

Јунаке Петера Хандкеа тумаче: Миодраг Драгичевић, Никола Ракочевић, Анђелика Симић, Сања Марковић, Петар Бенчина, Радован Вујовић, Милош Самолов.