Свет је пун људи који траже љубав

„Наши родитељи” нови је ауторски пројекат редитеља Патрика Лазића, са којим је протеклог викенда Београдско драмско позориште отворило овогодишњу сезону на својој летњој сцени. Кроз причу о три пара на луксузном крузеру који плови грчким острвима, овај комад пред публику поставља универзално и интимно питање: „Да ли ћемо имати некога да нам дода чашу воде на крају пута?”

Представа „Наши родитељи” други је део трилогије коју је интригантни Патрик Лазић започео са представом „Наш син” у „Хартефакту”. Зашто је одлучио да настави своју трилогију са овом темом, односно зашто је у случају комада „Наши родитељи” одабрао баш причу о три пара на крузеру, каже:

– Трилогија, коју сам у јуну 2022. године започео у кући „Хартефакт” представом „Наш син”, четири године после добила је наставак у БДП-у. Оно што је започело на независној сцени, наставља се у институцији, а око две године трајао је процес истраживања и писања другог дела. Успех који је представа „Наш син” постигла, а издвојићу да се приближава свом стотом извођењу, као и гостовања на десетак европских фестивала, охрабрила ме је да мислим даље о ликовима које сам креирао у првом делу и наставим да истражујем тему односа родитеља и деце у разним аспектима наших живота. У првом делу сам се, како објашњава, фокусирао на примарну породицу, на однос сина и његових родитеља у том најинтимнијем простору породичне дневне собе, док у другом делу пратимо исте ликове само сада у односу са њиховим партнерима. Хтео сам да истражим како се усвојени механизми из интиме примарне породице: васпитање, навике, страхови… преливају на односе са емотивним партнерима и партнеркама.

Главна конекција је лик сина којег у оба дела и игра исти глумац: Амар Ћоровић, уз нове ликове и глумце: Милицу Зарић, Ивана Томића, Милана Зарића, Наду Мацанковић и Братислава Здравковића. Није потребно познавати први део да би се могао пратити наставак, представе функционишу као засебне целине.

Радња представе „Наши родитељи” догађа се током једне вечери у три различите кабине, где се судбине протагониста преплићу и огољавају пред гледаоцима. Поред режије, Патрик Лазић је направио и избор музике. Ауторски тим чине и костимографкиња Татјана Радишић, као и Ђорђе Марковић, који је био задужен за сценски говор. Како је бирао нове јунаке међу толико путника на крузеру? О томе зашто је и како укрстио њихове судбине на овом необичном путовању, да ли су његови нови јунаци инспирисани стварним људима, или су плод маште, Патрик Лазић овако је казивао за „Политику”:

– Комедија „Наши родитељи” прати причу о три пара који се преплићу током маскиране дионизијске вечери на крузеру. Крузер те вечери напушта усамљено острво Делос у Грчкој, за које се верује да је место рођења Аполона, али и место са препознатљивим туристичким симболом Диониза. Тај сукоб између дионизијског и аполонског, између баланса и хаоса, мира и узнемирености, стабилности и препуштања, основ је који повезује ликове и њихове приче. Они себи дозвољавају да оду у хаос како би се, можда, до јутра вратили у хармонију. Као и у „Нашем сину”, и овде обилато користим поступак аутофикције који као уметник истражујем више од пет година. Комбинујем људе и догађаје из свог окружења и постављам их у нове ситуације, све време истражујући како нешто што је лично постаје универзално, важно за већи број људи.

О томе колико је атмосфера на крузеру на којем борави 2.500 људи, са његовом пролазношћу, изолацијом, особеношћу инспиративна за теме које истражује, као што су усамљеност и пролазност, Патрик Лазић понудио је овакав одговор:

– Крузер је бескрајно инспиративан као град за себе, са својим правилима и динамикама, али функционише и симболично: као симбол животног путовања, као простор са којег не може да се сиђе тако лако, простор на којем си изолован усред мора, може да се каже и заробљен овисно о осећању. Чак и кабине у којима ликови бораве функционишу на симболичном плану: неки су у кабинама без прозора и без дневног светла, неки у луксузним апартманима. Ликови варирају од 20 до 60 година, и то баш у округлим годинама које људе често наводе да преиспитују своје животе, одлуке, изборе… На те округле године најчешће имамо осећај да нешто морамо, да за нешто више немамо времена: за нове љубави, децу, велике промене... Све ликове повезује један страх: са ким ће да дочекају крај. Тај страх људе може снажно да обузме невезано уз то колико имају година и баш о томе причам, о људима који, било млади или стари, интензивно и панично размишљају о свом крају. Због тог паничног страха да ће да остану сами упадају у читав низ апсурдних, забавних, сетних и духовитих ситуација.

После успешне премијере, представа „Наши родитељи” наставља свој живот на летњој сцени БДП-а. Комад ће пред публиком бити и вечерас и сутра увече. Затим ће у блоковима бити игран од 19. до 21. јуна, као и од 26. до 28. јуна. Колико је деликатно сценски дочарати осећај усамљености и пролазности у тако гостољубивом, али и изолованом простору какав је крузер, наш саговорник размишља:

–Заправо је врло податно за то, баш због многобројних садржаја, људи, догађаја који те терају да стално конзумираш надражаје, подстичу махниту јурњаву да постигнеш све, а онда се деси да једно вече стану и остану сами са собом. За то једно вече отворе се разне теме: од могућности или немогућности имања деце, до разумевања и комуникације, до удовољавања очекивањима овог другог… Волео бих да публика, гледајући моје ликове, увиди колико је апсурдна њихова јурњава за сигурношћу, колико се осећај сигурности никада не налази негде изван нас или у неком другом, а ако их муче слични проблеми, да пробају да увиде оно куда водим и ликове: да се опусте и схвате да је свет пун људи који траже љубав и некога са киме ће да дочекају крај.