У амбису „златиборског пута”

Ужице – Док се данас лако вози недавно обновљеном магистралом од Ужица до Златибора, чувеним „златиборским путем”, вео заборава све више прекрива доба од пре једног века, када је овај пут прављен. Велико знање и умеће уложено да се кроз стеновит предео пробије солидан друм.

О томе је писао хроничар ужичке прошлости Предраг В. Ковачевић у тексту „Како је Ћалдо отворио капију Златибора”. То је прича о животу и подухватима инжењера Секуле Кнежевића Ћалдовића (1889–1970), најзаслужнијег за настанак и дуго трајање „златиборског пута”. Прелаз код златиборског тунела и данас зову „Ћалдов вијадукт”.

Између два рата, па и у послератно доба, Ћалдовић је био цењени инжењер за саобраћајнице. Родом је из Сирогојна, подигли су га стриц и стрина, а да се школује у Ужицу и потом студира на Техничком факултету у Београду омогућио му је ужички трговац Остоја Кнежевић који га је усвојио Секула је у знак захвалности своме додао и Остојино презиме.

– По завршетку студија запошљава се у одељку за путеве Окружне техничке секције Ужице, ради на трасирању и пројектовању путева. Млади инжењер Секула учествује у Балканским и Првом светском рату, где је драгоцене услуге пружао српској војсци трасирајући путеве са солунског ратишта према Кајмакчалану и другим правцима пробоја. По завршетку рата ради у новоформираној Окружној грађевинској секцији у Ужицу, чији касније постаје начелник – бележи Предраг В. Ковачевић.

Своје умеће у изградњи друмова Ћалдо је исказао двадесетих година прошлог века, када су путеви Ужице–Вардиште (дуг 57 км, грађен од 1923. до 1929) и „златиборски пут” Ужице–Краљева Вода (дуг 27 км, грађен од 1923. до 1927) прављени према његовом пројекту.

– По тада важећим прописима пут нигде није смео имати успон већи од пет одсто, да не би била умањена носивост сточних запрега. Због тога се није могла избећи ни чувена „Галерија”, камена литица на „златиборском путу” која се са око 200 метара готово вертикално спуштала до корита Ђетиње. Овај друм представљао је у то време ремек-дело путарства. Том саобраћајницом, дугом 27,2 километра и широком пет метара, са пет мостова, каменим и бетонским браницима, широм је отворена капија Златибора – наглашава аутор текста и помиње Ћалдовићево сећање на захтевност градње у том стеновитом пределу: „Са највишег врха, увезаног у конопце, спуштали су ме у тај амбис да обележим трасу, јер је то био једини приступ”.

Овај инжењер направио је још неколико путева, уз остале и први ваљани који је његово родно Сирогојно повезао са Ужицем преко Равни 1932. године. Успешно је пројектовао и мостове: од мањих којима је ваљало савладати потоке и увале па до великог и елегантног моста краља Александра преко Ђетиње у Ужицу. Веома тешко је поднео када су Немци 1944. тај мост минирали и дигли у ваздух.

У послератно доба Ћалдо наставља своје градитељске подухвате, а уједно у златиборским селима помаже у оснивању школа, здравствених станица и постављању јавних чесми са пројектованим водоводима. Шездесетих је пензионисан, 1970. је умро у Ужицу. Овај крај га се каткад сети. Најчешће га помињу приликом обележавања јубилеја туризма Златибора, чијем је развоју знањем и залагањем значајно допринео.

Висови и беспућа

У 19. веку Златибор је био одсечен од главних друмова. Кириџијски каравани с муком су се пробијали кроз беспућа и преко висова. Кнез Милош је у своје доба наредио да се кулуком граде први путеви звани крченици (настали крчењем шума), који нису ваљани ни посипани. Касније су насути и постали тврђи друмови, крајем тог столећа законом сврстани у државне, окружне и сеоске.

Интензивнија градња путева кренула је тек у 20. веку, после Великог рата, када је Ужице, тада у оквиру Дринске бановине, постало седиште инспектората за путеве за седам срезова. Најпре су у то време друмове правили од туцаника, а потом користили мешавину ломљеног камена, туцаника и речног шљунка.