U ambisu „zlatiborskog puta”

Užice – Dok se danas lako vozi nedavno obnovljenom magistralom od Užica do Zlatibora, čuvenim „zlatiborskim putem”, veo zaborava sve više prekriva doba od pre jednog veka, kada je ovaj put pravljen. Veliko znanje i umeće uloženo da se kroz stenovit predeo probije solidan drum.

O tome je pisao hroničar užičke prošlosti Predrag V. Kovačević u tekstu „Kako je Ćaldo otvorio kapiju Zlatibora”. To je priča o životu i poduhvatima inženjera Sekule Kneževića Ćaldovića (1889–1970), najzaslužnijeg za nastanak i dugo trajanje „zlatiborskog puta”. Prelaz kod zlatiborskog tunela i danas zovu „Ćaldov vijadukt”.

Između dva rata, pa i u posleratno doba, Ćaldović je bio cenjeni inženjer za saobraćajnice. Rodom je iz Sirogojna, podigli su ga stric i strina, a da se školuje u Užicu i potom studira na Tehničkom fakultetu u Beogradu omogućio mu je užički trgovac Ostoja Knežević koji ga je usvojio Sekula je u znak zahvalnosti svome dodao i Ostojino prezime.

– Po završetku studija zapošljava se u odeljku za puteve Okružne tehničke sekcije Užice, radi na trasiranju i projektovanju puteva. Mladi inženjer Sekula učestvuje u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, gde je dragocene usluge pružao srpskoj vojsci trasirajući puteve sa solunskog ratišta prema Kajmakčalanu i drugim pravcima proboja. Po završetku rata radi u novoformiranoj Okružnoj građevinskoj sekciji u Užicu, čiji kasnije postaje načelnik – beleži Predrag V. Kovačević.

Svoje umeće u izgradnji drumova Ćaldo je iskazao dvadesetih godina prošlog veka, kada su putevi Užice–Vardište (dug 57 km, građen od 1923. do 1929) i „zlatiborski put” Užice–Kraljeva Voda (dug 27 km, građen od 1923. do 1927) pravljeni prema njegovom projektu.

– Po tada važećim propisima put nigde nije smeo imati uspon veći od pet odsto, da ne bi bila umanjena nosivost stočnih zaprega. Zbog toga se nije mogla izbeći ni čuvena „Galerija”, kamena litica na „zlatiborskom putu” koja se sa oko 200 metara gotovo vertikalno spuštala do korita Đetinje. Ovaj drum predstavljao je u to vreme remek-delo putarstva. Tom saobraćajnicom, dugom 27,2 kilometra i širokom pet metara, sa pet mostova, kamenim i betonskim branicima, širom je otvorena kapija Zlatibora – naglašava autor teksta i pominje Ćaldovićevo sećanje na zahtevnost gradnje u tom stenovitom predelu: „Sa najvišeg vrha, uvezanog u konopce, spuštali su me u taj ambis da obeležim trasu, jer je to bio jedini pristup”.

Ovaj inženjer napravio je još nekoliko puteva, uz ostale i prvi valjani koji je njegovo rodno Sirogojno povezao sa Užicem preko Ravni 1932. godine. Uspešno je projektovao i mostove: od manjih kojima je valjalo savladati potoke i uvale pa do velikog i elegantnog mosta kralja Aleksandra preko Đetinje u Užicu. Veoma teško je podneo kada su Nemci 1944. taj most minirali i digli u vazduh.

U posleratno doba Ćaldo nastavlja svoje graditeljske poduhvate, a ujedno u zlatiborskim selima pomaže u osnivanju škola, zdravstvenih stanica i postavljanju javnih česmi sa projektovanim vodovodima. Šezdesetih je penzionisan, 1970. je umro u Užicu. Ovaj kraj ga se katkad seti. Najčešće ga pominju prilikom obeležavanja jubileja turizma Zlatibora, čijem je razvoju znanjem i zalaganjem značajno doprineo.

Visovi i bespuća

U 19. veku Zlatibor je bio odsečen od glavnih drumova. Kiridžijski karavani s mukom su se probijali kroz bespuća i preko visova. Knez Miloš je u svoje doba naredio da se kulukom grade prvi putevi zvani krčenici (nastali krčenjem šuma), koji nisu valjani ni posipani. Kasnije su nasuti i postali tvrđi drumovi, krajem tog stoleća zakonom svrstani u državne, okružne i seoske.

Intenzivnija gradnja puteva krenula je tek u 20. veku, posle Velikog rata, kada je Užice, tada u okviru Drinske banovine, postalo sedište inspektorata za puteve za sedam srezova. Najpre su u to vreme drumove pravili od tucanika, a potom koristili mešavinu lomljenog kamena, tucanika i rečnog šljunka.