Кинески изазов Европи

Кинеско Министарство спољних послова поздравило је предстојећи сусрет дипломата из Вашингтона и Пекинга (заказан за 18. и 19. март), али је истовремено позвало САД да се у тим разговорима понашају „рационално и објективно”, као и да одбаце манире из доба хладног рата и поштују кинески суверенитет, безбедност и развојне интересе, пренели су медији.

Мада изречена Американцима, кинеска опомена недвосмислена је порука и – Европи. Након недавне „лекције” коју је руски министар спољних послова Сергеј Лавров очитао свом госту и европском колеги Ђузепу Борељу, порука са Далеког истока још једном је подсетила да се свет увелико променио и да и неки други народи сем америчког и европских имају своју визију будућности и изласка из међународног поретка ствараног вековима

Објективно, западни лидер и источни џин и економски и војно су на таквом нивоу да би било какав сукоб међу њима био погубан за велики део света. То не претпоставља укидање здраве конкуренције или технолошког надигравања. Једноставно, претњама данас више нема места. Не само у међусобним односима, већ и на теренима које би и једна и друга страна волеле да имају уз себе. Као једно од таквих поља све више се јавља – Стари континент.

А Европа у 21. веку никако да пронађе себе. Сумрак глобалног утицаја САД, све видније усмеравање пажње света на другу страну планете, додатно иницирано пандемијом вируса корона, као да је Европљане, годинама уљуљкиване у сопствену посебност, затекло неспремне. Док су се други пуне две протекле деценије сналазили како су знали и могли, чупајући се из хаоса и беде у које су их бацили трагични догађаји претходних 100 година, они који су те догађаје најдиректније изазвали сами су себе уверавали да су постигли шта су хтели и да још дуго могу да се одмарају на ловорикама.

Историјски неспоразуми с Русијом и Турском као да су се претворили у дневну непријатност на коју се ваља привикнути, али која не нарушава благодети тзв. западне цивилизације. Други, међутим, сматрају да још није све окончано. Нове технологије пружају свима могућност да то и потврде, и то у много краћем временском року но што је то доскора могло да се замисли. Довољна је била појава заједничке болести па да очи почну полако да се отварају.

Појавио се и фактор Кина, и Европљани су се нашли у проблему. За новог играча требало је створити и нову тактику. Нажалост, идеје су увелико исцрпљене. Све оно што је Русија у односима с азијским суседом одрадила у протекле две деценије, сада је натоварено западњацима на леђа. С тим што околности више нису оне у којима је Москва тражила пут ка Пекингу. Та стаза је у међувремену добро утабана, али не и она која ка кинеској престоници води – из Брисела. Такође, руски пример више није могуће копирати, карте су другачије подељене. Муке које је већ поменути Ђузеп Борељ искусио у Москви, у Пекингу би, ако крене и на ту страну, могле бити далеко горе.

Европа више не може да игнорише Кину или да је ставља у други план својих приоритета. Не само због многољудности и величине источне земље, већ и због чињенице да финансијски капитал и инвестиције одавно не признају државне границе. На Старом континенту све је видљивији недостатак јефтине радне снаге, а оно што масовно пристиже из исламских земаља као да се тешко прилагођава начину овдашњег живота. С мигрантима с Далеког истока проблема, за сада, нема. Они као да се лакше уклапају у нову средину

У Пекингу су, једнако као и у Москви, одавно схватили да им је Америка кључни противник. И то онај који ће, на овај или онај начин, сигурно бити побеђен. Било какво мешање у тај сукоб никако није нешто што Европљанима може да донесе корист. Јер његов резултат може бити или пораз САД, или уништавање целе планете вештачки створеним болестима, смртоносним загађењем животне средине, нуклеарним бомбама... сасвим свеједно

Управо стога се намеће питање коме је данас важнија сарадња: Европи са Кином и Русијом, или обратно? Бекством из ЕУ Велика Британија је дала свој одговор. Чекају се остали. Али друге европске земље нису спремне на тако драстичне кораке. Притиснуте чланством у НАТО-у и вековном традицијом, на сваки начин покушавају да одложе неминовно.

Актуелни скандали с Алексејем Наваљним, Сергејем Скрипаљем, агенцијом Ројтерс, немачким „Билдом”, „Твитером” и сличним друштвеним мрежама, уперени против Русије, требало би мало да успоре процес одлучивања У то се уклапа и кинески изазов. По свој прилици, 2021. ће за Европљане бити једна од пресудних година.