Поуке с Вимблдона

Док су нам на Вимблдону, на којем тек следе одлучујући мечеви, остали још само Ненад Зимоњић и двоје јуниора, схватамо колико смо били наивни у нашим надањима. Очекивали смо много. Већ су били виђени сусрети Ане Ивановић и Јелене Јанковић с вимблдонским шампионкама сестрама Вилијамс из САД, као првим озбиљнијим препрекама, а прижељкиван је финале између наших најбољих тенисерки, првог и другог носиоца.

Новак Ђоковић нас је на пет претходних турнира за „грен-слем” уверио да до свог минимума – полуфинала стиже готово рутински, заједно с двојицом најбољих играча на свету Швајцарцем Рожеом Федерером и Шпанцем Рафаелом Надалом, којима је први пратилац на светској ранг-листи. Вољом жреба, противник у несуђеном полуфиналу ове године је требало да му буде швајцарски ас, суверени владар на најчувенијем тениском травњаку од 2003. Највеће покриће за велика очекивања свакако је био тријумф Ивановићеве на „Ролан Гаросу”, којим је убедила тениски свет да је стасала за највредније трофеје.

Нескривено смо се надали и већем успону него прошле године, па је самим тим и разочарање било веће. Јер, и Ивановићеву и Јанковићеву је повукао вртлог аутсајдера, а Ђоковић је изгубио од Сафина чију је бриљантност одавно прекрио заборав. Чак је с укусом разочараности испраћен и Типсаревић, иако је заблистао поново, али сада усамљен међу нашима. Кад су се пред њим отвориле неслућене висине, поклекао је пред Немцем Шитлером (32 године), најстаријим учесником осмине финала у обе конкуренције.

И сада, кад је овогодишњи Вимблдон само горка успомена, пуста, прохујала жеља за још једном неизмерном радошћу, разочарање због неславних игара наших тенисера прети да оде у крајност. Не признајући да се на најстаријем од четири највећа турнира „белог спорта” одувек дешавају згоде и незгоде, да његову славну историју деценијама подупиру и мали попут Кинескиње Џенг, која је избацила Ивановићеву у трећем колу, а сада је у полуфиналу, да је то шанса за васкрс прежаљених као што је Сафин и последњи ударац ветерана какав је Шитлер, склони смо и да узроке посртања тражимо ван вимблдонског поља.

Има тениских великана којима је Вимблдон заувек остао недосањани сан. У чувеном комплексу налази се и терен који је прозван „гробље фаворита” као својеврсни симбол најсуровијег чистилишта „белог спорта”. И у томе је његова величина. Неко је савршено приметио да неодољиви централни вимблдонски терен, истински тениски храм, непогрешиво раздваја шампионе од претендената. Баш због тога нам је нада била наивна. Наше тениске узданице тек треба да уклешу своја имена на зидове славе, а из овогодишњег краха да извуку наравоученије.

Било је легенди, али је изнад врата цркве у вимблдонском комплексу исклесано „Бог је створио Федерера”. Та ода петоструком узастопном победнику требало је да буде и порука Ђоковићу да барем уочи Вимблдона не оцењује његову игру као рањиву. Бар још не…