Црна Босна, гора Херцеговина

Међу земљама насталим распадом Југославије, Босна и Херцеговина и Црна Гора разликују се од већине европских држава по томе што ниједна етничка група у њима не представља апсолутну већину (истини за вољу, на последњем бe-хa попису, Бошњака је било један промил више од педесет посто, но резултати тог пописа у Републици Српској нису признати). Међутим, док је БиХ била поприште најгорег међуетничког сукоба у Европи у последњих седамдесетак година, Црна Гора се често наводи као пример међуетничког склада. Има политичких коментатора који тврде да је кључни разлог за ту разлику уставни: у БиХ, наиме, постоје конститутивни народи, док је Црна Гора грађанска држава. Стога, у БиХ политичка права потичу од припадања овом или оном народу, док у Црној Гори, у теорији, нема таквог предуслова.

Још од првих демократских вишестраначких избора из новембра 1990, дакле, још пре распада Југославије и почетка рата, избори у Босни и Херцеговини се с разлогом пореде са пописом становништва. И Бошњаци и Срби и Хрвати листом гласају за своје – како се то обично каже – „националне странке”. У Црној Гори донедавно није било тако, нарочито међу већим етничким групама. Ако су Хрвати и Албанци у Црној Гори углавном и гласали за властите („мањинске”) партије, код Црногoраца, Срба и Бошњака постојао је заиста становит „мултиетнички плурализам” и међу страначким функционерима и међу бирачким телима највећих странака.

Скорашњи локални избори у Никшићу показују, међутим, тенденцију кретања Црне Горе према типичном консоцијацијском моделу. Хистеричним и радикалним потенцирањем „идентитетске политике”, односно идеје да је угрожена „вјечност Црне Горе”, Демократска партија социјалиста успела је да мобилише апсолутно цео свој потенцијални „базен гласова”. Помогла им је у томе, наравно, и капиларна корупција људи запослених у локалним органима власти, али и начин на који су кампању водили политички представници Срба у Црној Гори ослоњени на логистику из Србије, а донекле и Републике Српске.

Описујући деловање локалних сарајевских муслиманских лидера уочи аустро-угарске окупације крајем деветнаестог века, Иво Андрић у једној новели помиње „бесмислено турковање, ограниченост и празну говорљивост”. Ако реч „турковање” заменимо речју „србовање” добићемо прецизан опис доброг дела њихове предизборне кампање уочи локалних избора у Никшићу. Отуд се и показало да за разлику од Ђукановића и ДПС-а, они ни близу нису остварили свој максимум, пошто се део изборног тела на који су рачунали прелио ка Демократама Алексе Бечића које је овде подржао и премијер Здравко Кривокапић.

Један од разлога зашто су за Демократски фронт ови избори били толико значајни била је њихова жарка жеља да на трагу резултата које су пројектовали ултимативно захтевају реконструкцију владе. Такве ултиматуме им сада не би било паметно постављати. У џентлменском договору, они би, као најјача међу партијама које на државном нивоу чине коалицију, требало да добију градоначелника. Иако су Демократе и УРА у збиру у Никшићу добили више гласова од ДФ-а, градоначелник из ДФ-а не би требало да буде споран. Заузврат, они би морали да дају одређен „грејс период” влади која једва да је досад пребацила пословичних сто дана, а коју су њихови важни функционери све време критиковали, иако су део скупштинске владајуће већине.

Напослетку, ови резултати избора би се могли показати као добри за све који желе напредак Црне Горе. Најпре, испоставило се да је ДПС ипак још увек у нокдауну, а не баш у нокауту, што је хвале вредно упозорење. Затим, стигао је сигнал да нипошто још није време за отворено сукобљавање чланица однедавне владајуће коалиције. На крају, и поред различитих апокалиптичних најава, што је можда и најважније, Црна Гора се показала као зрела демократија, упркос пандемији, излазност је била огромна, а озбиљних инцидената практично није било, ни пре избора, ни у изборном дану, ни непосредно након избора.

То је позитиван тас на теразијама првих постизборних дојмова. Онај негативни тиче се већ поменуте тенденције „национализације” највећих странака. Отуд је важност Демократа и Покрета УРА и већа него што на први поглед изгледа. Ниједна држава није вечна, но дуговечност Црне Горе је у рукама њихове политике.

Писац и новинар