Легенде са Бродвеја код Лазе Шећера

Давно је то било, неке 1969. године, и све је мање непосредних сведока догађаја који је ушао у историју београдске и српске културне сцене, али и забаве и провода. Само годину дана после бродвејске премијере, позоришни мјузикл „Коса” изведен је на даскама Атељеа 212. Мање је међутим познато да се после једног од потоњих бриљантних наступа, читав ансамбл, са гостима који су имали привилегију да се некако придруже том крему, преселио у оближњи подрум садашњег Дома Јеврема Грујића, у легендарну дискотеку „Код Лазе Шећера”, и веселио до раних јутарњих сати.

Лазар Шећеровић некада

Писали смо већ о првом балканском „дискаћу” у Светогорској улици који је утро пут све бројнијим амбициозним младим људима и њиховим намерама да у српској, тада југословенској престоници промовишу један сасвим нов начин ноћног провода.

Хроничари збивања на градским булеварима нису баш јединствени око става да је „Код Лазе Шећера” била прва београдска дискотека. Утисак је ипак да је око ове дилеме постигнут „историјски компромис” па је тако подруму у Светогорској додељено звање првог диско-клуба на овим просторима, али је Клуб студената технике, легендарни КСТ, понео незваничну титулу првог ноћног клуба. Додуше, КСТ јесте настао далеке 1952. као потреба академаца са Архитектонског, Грађевинског и Електротехничког факултета да имају место где ће проводити време у паузама између вежби и предавања. Међутим, тек неколико година касније постао је позорница концерата, игранки, тематских журки, модних ревија... а много доцније и право ноћно састајалиште студената, али и неког другог света, пре свега ноћобдија који су сваке вечери обијали прагове свих отворених локала. КСТ је можда и једини објекат ове врсте који се одржао до данашњих времена и активно радио све до избијања епидемије. Први београдски „дискаћ” у подруму Светогорске улице није имао ту привилегију јер су социјалистичке власти учиниле све да га затворе и онемогуће ноћна окупљања омладине.

Био је кратког даха, а о тим незаборавним ноћима и легендарним гостима дискотеке „Код Лазе Шећера” за „Политику” говори њен оснивач Лазар Шећеровић.

– Нема сумње да је „Коса” у временима која су уследила постигла планетарни успех. Хипи покрет „запалио” је читав свет, а реченица „Водимо љубав, а не рат” постала крилатица младости и побуне против ратова, неправди, неравноправности. Нажалост, после свега дошли су крвави оружани сукоби који су однели стотине хиљада живота. Али те седамдесете године прошлог века биле су незаборавне – присећа се Лазар Шећеровић, директни потомак чувеног дипломате Јеврема Грујића, по коме је читава зградица у чијем подруму је била смештена прва балканска дискотека и добила име.

Прича Шећеровић како се за годину дана од премијере „Косе” у Атељеу измењало неколико постава, ређале су се аудиције на којима су многи млади глумци конкурисали да уђу у чувено „племе” и већина њих успела је да у наредним временима направи каријеру.

– Сећам се да су се тадашње власти прибојавале неких „слободнијих” сцена, голих људи, свега што би могло да утиче на морал социјалистичке омладине. Заиста, на крају првог чина неки чланови „племена” били су наги, али њихова тела једва су се назирала иза великог плашта који их је прекривао... Ма, то је било чудо од представе. То је била нека врста мини-ренесансе, уметност је цветала, нове тенденције освајале су простор – прича Лаза Шећер.

Присећа се Шећеровић како се у то време чаршијом прочуло да у Београд главом и брадом стижу аутори чувеног бродвејског мјузикла Џејмс Радо и Џером Рагни. Не сећа се где су одсели у југословенској престоници, али не сумња да су дошли само с једним циљем – да виде „своју” представу у српској варијанти.

– Имали су оне, тим временима примерене, куждраве фризуре, носили хипи прслуке. Испред Атељеа била је „туча” за карте, ушли су само они који су се добро потрудили. Сећам се да су у први ред биле постављене фотеље. Седео сам поред Рагнија. Било је фасцинантно, на крају смо се сви нашли на сцени уз звуке чувене нумере „Дајте нам сунца”. То су незаборавни тренуци. Исто као што је незабораван био и парти који смо након представе приредили у нашој дискотеци. Можете да мислите да су у диско-клуб ушли неки којима никада то није била идеја, попут Мире Траиловић, Јована Ћирилова... Трајало је до шест изјутра, што је за то време било незамисливо. После смо сви заједно отишли на доручак у тада најпопуларнију оближњу пекару – сећа се Лазар Шећеровић.

Иако се свашта прича, Београд није био касаба, изузев у време турске окупације. Лазар Шећеровић уверен је да је Београд био културни центар Европе, овде су гостовале еминентне позоришне трупе из Француске, слушали се светски музички хитови. Признаје Лаза Шећер да су у ноћном животу српске престонице имали своје место и „народњаци”, и да није било испод части слушати мајсторе песме какви су били Цуне Гојковић или Лепа Лукић.

– Ипак, те вечери читав тадашњи „крем”, претече џет-сета и гламура, био је присутан у дискотеци. Најлепше и најпознатије београдске лепотице, плејбоји и кандидати за плејбоје били су ту. Био је то „Ле тоут Белград”, како се тада говорило по угледу на париско високо друштво. Усхићење гостију и учесника „Косе” било је подједнако експлозивно. Одједном, нису постојале звезде и дебитанти. Преко ноћи, непознате девојке и младићи постали су звезде – део култа „Косе” – прича Лазар Шећеровић.

Ушли у легенду

Џејмс Радо и Џером Рагни аутори су „Косе” која је премијерно изведена 1968. године на Бродвеју. Деценију касније настао је истоимени филм у режији Милоша Формана. Прву београдску премијеру режирали су Мира Траиловић и Зоран Ратковић, а одиграли су је Миша Јанкетић, Драган Николић, Миодраг Андрић, Мира Пејић, Бранко Милићевић Коцкица, Јелисавета Сека Саблић, Нада Блам, Душан Прелевић и још многи други. За годину дана „Косу” је видело око 80.000 људи, а увек се тражила карта више. Угашена је по захтеву Градског комитета Савеза комуниста, након представе 3. фебруара 1973. године, одигране пред питомцима Војне академије, јер је оцењена као неподобна. До тада је на репертоару била више од 300 пута. Следећа београдска верзија приказана је у Сава центру 1993. године под вођством некадашњих актера мјузикла Драгана Николића и Душана Прелевића, уз помоћ композитора Лазе Ристовског и Ненада Јелића и кореографа Дејана Пајевића.