Градитељско дивљаштво на Авали

У бројним научним и стручним издањима, планским документима, уметничким остварењима и популарној публицистици Авала је често истицана као пример изузетних природних предеоних вредности и симбол Београда. Гранитни зеленкасти авалит користили су још у млађем неолиту Винчанци за прављење боја и зидање кућа. У средњем веку изграђен је град Жрнов, а подно Авале, према Белом Потоку и данас постоји археолошко налазиште мајдана Жрнов. Кнез Милош је донео уредбу о забрани изградње кућа на Авали, а Феликс Каниц је приликом последњег боравка у Србији 1903. године о пошумљавању Авале записао: „Сађењем и пошумљавањем Авале Београд ће добити још једно изузетно вредно излетиште” (уз Топчидер).

Изградњом споменичких места (Незнаном јунаку и Васи Чарапићу, а после погибије генерала Жданова и Споменика совјетским ослободиоцима), хотела и планинарских домова са одмаралиштима и теренима за боравак излетника, Авала је ту функцију и у свим генералним плановима (од 1972. до 2003) и у Просторном плану града Београда (1981) не само задржала, већ и унапредила свој културно-историјски и споменичко-туристички карактер. Посебан значај добила је изградњом и обновом телевизијског торња, чиме, без додатних градитељских приступа, у целини заслужује доношење просторног плана посебне намене, којим би се озаконила заштита предеоне целине у смислу природног и културно-историјског добра од изузетног значаја.

Садашња заштита појединих шумских целина, као „комплекса брдске букве, храста, јавора и бреста, првог степена заштите” у сливу потока Врановице, код излетничког комплекса „Чарапићев брест”, није довољна, јер је изведена из шумско-привредне основе, која се односи само на шумски фонд, а истовремено није обухваћен комплекс ендемске врсте „канадске псеудоцуге”, ретке и у Европи.

Међутим, приликом шетње управо делом те скорије проглашене „зоне заштите првог степена”, немало сам се изненадио видевши ограду на пропланку поред пута од скретања за „Чарапићев брест” до скретања за насеље Бели Поток, у близини прилаза мајдану Жрнов.

Овај експонирани пропланак с излетничком опремом пружао је излетницима ретку прилику да и са нижих терена Авале уживају у панорами брежуљкастих узвишења на ободу града. У целом проспекту, ову предивну предеону слику употпуњују сва насеља на ободу Београда која, пратећи морфологију терена, у потпуности одражавају ставове и слогане у ранијим плановима Београда. За ГУП Београда из 1972. године, руководилац израде тог генералног плана арх. Александар Ђорђевић окарактерисао их је као „архипелаг у мору зеленила”. У Просторном плану града Београда (1981) руководилац тима и синтезе Стеван Милинковић истакао је Београд као „изразити предеони град, у којем физичке структуре треба остваривати у функцији природних процеса, а никако обратно”.

На раскрсници ових путева, нисам био ни први ни једини који је угледао ново изненађење. Иза ограде се види четири-пет објеката П+1 у изградњи, а о том „градилишту” није, по прописима, истакнута информативна табла с подацима шта се гради, по којем одобрењу, ко је инвеститор, пројектант и извођач радова и који су рокови изградње.

Није ми било јасно да ли је починитељ овог градитељског дивљаштва један од 200.000 бесправних (боље рећи непланских) градитеља Београда, који су још пре тридесетак година тврдили да „неће ни да знају ни да чују да је за њихову градњу потребан некакав закон или план”. Или, још невероватније, надлежни инспекцијски органи и одговорне службе Општине Вождовац, Града Београда и Републике Србије (јер је Авала и државни драгуљ) нису евидентирали (чак је и на „Гугловој” мапи Београда то приказано) и реаговали на ову дивљу градњу, у чему је необјашњиво изостала одговорност челника града, а посебно главног урбанисте Марка Стојчића.

У нормалним демократским државама Европе и света, такви неодговорни представници власти поднели би неопозиву оставку, а наши имају изговор да „људи граде кров над главом” (и то баш на простору ненадмашне Авале).

Андреја Додић,
урбаниста и просторни планер Београда у пензији