Тенор, правник и мајстор џуда

Кад се, почетком месеца, у гала представи „Светлости позорнице” на сцени Мадленијанума уместо миљеника публике, глумца и певача Ивана Босиљчића појавио тамнокоси младић егзотичног лика, било је сумњичавих погледа оних који нису редовни посетиоци овог театра и опере. Али кад су чули раскошни тенор Димитрија Цинцар Костића, били су освојени. Баш као што је, једне фебруарске вечери пре годину дана, у тој истој дворани, изненадио и опчинио љубитеље оперете својим наступом у главној мушкој улози, грофа Данила, у „Веселој удовици”.

И име му је необично: откуд два презимена?

– Име сам добио по Светом Димитрију, заштитнику града Солуна, иначе омиљеном граду мојих родитеља. Презиме је цинцарског порекла, у изворном облику гласило је Коста, али се мењало кроз историјске прилике и прошло кроз више трансформација. Мој деда је, по доласку у Београд, по узору на београдске Цинцаре задржао Цинцар као обележје порекла, а тадашње Костовски је постало Костић. Дедина жеља била је да с будућим генерацијама не дође до заборава изумирућих корена – објашњава Димитрије.

Некако у складу с два презимена, он има и два занимања. У ствари и више, ако се узме у обзир да је завршио спортску гимназију, две средње музичке школе – у једној виолину, у другој соло певање – а затим и правни факултет. Откуда та бројна, а тако разнолика интересовања?

„Залутао” на пријемни испит

– Музику сам заволео уз родитеље и уз старију браћу од које нисам желео да се одвајам. На пријемном испиту за нижу музичку школу, за који су се обојица пријавила, нашао сам се сасвим случајно, јер у том тренутку није имао ко да ме чува. Имао сам тад шест година. Моја, испоставиће се, будућа професорка виолине Љиља, које је већ одлучила да прими мог брата Јована, заинтересовала се да ли и тај најмлађи дели музички таленат. Тако сам отпевао песмицу „Миш је добио грип”, што је уједно био и мој први певачки наступ. А мојим родитељима је било битно да се бавимо спортом. Сећам се како је тата у шали говорио: „Тренирајте шта хоћете, само се договорите да то буде заједнички, како не бих морао да вас развозим на три различите стране.” Изабрали смо џудо, постали мајстори црног појаса и остали у овом спорту до данас – вели наш саговорник.

Захвалан је Богу, додаје, што се из тих спонтаних избора изродила љубав и према једном и према другом, која га је формирала као личност, и која ће га пратити кроз цео живот.

Димитрије и његова браћа одрасли су уз музику. Њихови родитељи су често организовали музичка дружења на којима се певало и свирало. Мајка Биљана, иначе историчарка уметности, и отац Вангел, машински инжењер, иако нису школовани музичари, имају таленат и склоност ка музици, па су и њихови синови наставили ту породичну традицију. Најстарији Михаил је челиста и теолог, средњи Јован је виолиниста и градитељ виолина.

– Током мог музичког напредовања много ми је значила подршка родитеља, али и мишљења и критике браће – искрен је млади певач.

За право се, каже, заинтересовао пред крај средње школе, након што је напустио идеју о студирању виолине.

– Код права ме је привукла ширина односа које регулише. У свакој области сусрео сам се с нечим занимљивим, али највише ме интересује право интелектуалне својине, односно ауторско право и право интерпретатора, који су повезани са светом уметности. Управо је то оно чиме бих у будућности волео да се бавим – наводи Димитрије.

Признаје да ће важно место у његовом животу и каријери свакако и надаље имати музика.

– Имао сам среће да сам прве ангажмане у позоришту добио већ у току школовања, тако да сам по завршетку средње музичке школе наставио да учим и на самој сцени, а планирам и даље формално образовање. Надахнуће и подршку ми несебично пружа професорка Катарина Јовановић – каже млади уметник.

Додуше, подршка му стиже и од породице, пријатеља, али и девојке Марије. Његова највернија публика је толико бројна, признаје, да се на сваком наступу осећа као у сопственој дневној соби!

– Мој брат Јован на себе је преузео дужности од куповине карата до распоређивања по сали. Чини ми се да због тога аплауз охрабрења добијам из свих делова дворане – смеје се певач.

Посебно место у његовој каријери заузима Ненад Ненић, професор у Музичкој школи „Коста Манојловић” у Земуну.

– Након прве године студија права, схватио сам да не могу а да се не бавим музиком. Увек ме је привлачило оперско певање, те сам изашао на пријемни испит и имао ту срећу да ме професор Ненић прими у своју класу. Ту сам начинио прве певачке кораке. Његова учионица није била само место преданог и посвећеног рада, већ и средиште окупљања и дружења младих певача. Атмосфера коју је он стварао омогућавала ми је да слободно истражујем себе кроз певање, а не да изучавам певање само као технику или вештину – захвалан је Димитрије.

А онда je 2017. стигао позив од редитеља и драматурга Тадије Милетића да дође у Оперу и театар Мадленијанум на радионицу у којој су учествовали млади певачи и глумци. Ускоро је уследила мања улога у мјузиклу „Јадници”.

– Том приликом упознао сам Весну Шоуц-Тричковић, диригента ове хит представе. Она ме је охрабрила да одем на аудицију у Позориште на Теразијама где сам постао део хорског ансамбла и наступао у многим представама, као што су „Фантом из опере”, „Зона Замфирова”, „Мама мија”, „Бродвејске враголије” и друге – набраја Димитрије.

Како је постао гроф

Обрадовао се кад је сазнао да се у Мадленијануму припрема оперета, жанр који се на овим просторима ретко изводи, а који је тако богат певањем, глумом и плесом, и чије су теме ведре и забавне.

– Велики изазов и част ми је што сам у таквој представи добио насловну улогу грофа Данила. Уживао сам у припреми и у сваком извођењу „Веселе удовице”. Она је свакако освежење за београдску публику. Музички угођај допуњују феноменална и духовита режија, раскошни костими, упечатљива сценографија и уигран ансамбл – каже Димитрије и додаје да је срећан што је у овој продукцији пружена прилика младим уметницима.

С обзиром на пандемију, која је пореметила планове и уметницима и публици, поред осталог померајући премијере, одлажући пројекте и отказујући представе, он не може с извесношћу да говори о неким новим улогама, мада их жељно ишчекује. У међувремену предано ради на унапређењу своје вокалне технике.

А у слободно време, уз њега су увек његова екипа и девојка, пасионирани љубитељи спорта, музике, одскора и друштвених игара као што су „Асоцијације”, „Монопол”, „Авалон”, „Анстејбeл јуникорнс”, „Експлодинг китенс”, „Диксит” и многе друге.