ЧИНОВНИЧКИ ЦУНАМИ

Груба процена говори да у Србији са сваком променом владе између десет и дванаест хиљада људи види шансу за промоцију и исто толико њих осећа се угроженим, односно види себе у сенци нове метле која је преузела стара министарства, јавна предузећа, разне агенције, канцеларије и бирое о чијој се судбини пита држава. Још ће се нова министарства попунити „свежом крви” новопечених државних службеника.

Није то никакав српски спецификум. Када се у Америци, рецимо, мења администрација пола Вашингтона се одсељава, а половина досељава, само што се овде само досељавају, јер ко се једном домогао Београда овај му се омили онолико, поготово ако је добио стан од државе с могућношћу да га откупи за упола мање пара него што би платио да је отишао у банку.

Уосталом то се тамо догађа сваке пете године, а у нас сваки час. У последњих 18 година Србија је имала 10 влада и та врста турбуленције додатно је омасовила слој оних који својом везаношћу са странком разгрћу себи место у „бољем животу”, па макар то било референтско место у општини где су „наши” овај пут надјачали.

Али, рецимо да ни број сам по себи није споран. Рекао бих да оваква врста професионалне и друштвене промоције има јак утицај на менталитет српског чиновништва које више служи страначком интересу него закону и грађанима.

А то опет производи једну врсту послушништва у странкама, неупитаности око циљева политике, продукује менталитет који налаже здраворазумско понашање – не сече се одскочна даска с које се треба отиснути у свет материјалног.

Нигде нема више полтронства и примитивног удвориштва него у странкама којима се смеши учешће у власти.

Александар Поповић, министар науке у првом саставу Коштуничиног кабинета, а министар енергетике у овом последњем, ушао је у анале српског нововековног министровања због околности да пре четири, пет година никог из министарства није најурио и довео своје људе да се научно изразе.

Цинични коментари таквог поступка почивали су на примедби да, с опроштењем, у науци нисмо имали шта ни да продамо, а да је у већини осталих ресора и државних послова, ствар сасвим обрнута и да ће, у овој последњој фази транзиције бити и те како заинтересованих лица и на страни оних који би да продају и на страни оних који би да купе.

У таквим пословима људски фактор и чврстоћа материјала од пресудног су значаја, а ко би тачку топљења боље измерио и одредио од партократске власти која и опстаје зато што немамо савесно, одговорно и некорумпирано чиновништво које би требало да представља бастион одбране јавног интереса од оних који са изборним циклусима долазе и пролазе.

Управљање великим системима одувек је било део партијске погодбе – вама Телеком, нама НИС, или тако некако, јер из тих великих система не извире само финансијска моћ, већ и снажан политички и друштвени утицај.

То је Веља Илић, како га је Бог дао искреног, најбоље описао када је ономад рекао да му не пада на памет да се одрекне предузећа која газдују путевима и пругама, јер је то кичма оног што чини, хајде да претерам, Нову Србију. Сад у новој констелацији снага исто тврди Милутин Мркоњић, односно да му не пада на памет да буде министар инфраструктуре, ако нема и власт и, вероватно, своје људе у тим истим инфраструктурним предузећима.

Наравно, постоји закон којим се управа професионализује и штити се стручни кадар од хирова изборних и коалиционих турбуленција, али има и других закона у којима се буше рупе и кад је мањи плен у питању. Уосталом, сачекајмо да се влада устоличи, да сви пронађу где су им канцеларије, да пронађу шефове кабинета, секретарице и спикере, ангажују пи-ар агенције, па ће се онда видети права размера чиновничког „цунамија” – од музеја до Електропривреде Србије.

Главни уредник недељника „Време”