ČINOVNIČKI CUNAMI

Gruba procena govori da u Srbiji sa svakom promenom vlade između deset i dvanaest hiljada ljudi vidi šansu za promociju i isto toliko njih oseća se ugroženim, odnosno vidi sebe u senci nove metle koja je preuzela stara ministarstva, javna preduzeća, razne agencije, kancelarije i biroe o čijoj se sudbini pita država. Još će se nova ministarstva popuniti „svežom krvi” novopečenih državnih službenika.

Nije to nikakav srpski specifikum. Kada se u Americi, recimo, menja administracija pola Vašingtona se odseljava, a polovina doseljava, samo što se ovde samo doseljavaju, jer ko se jednom domogao Beograda ovaj mu se omili onoliko, pogotovo ako je dobio stan od države s mogućnošću da ga otkupi za upola manje para nego što bi platio da je otišao u banku.

Uostalom to se tamo događa svake pete godine, a u nas svaki čas. U poslednjih 18 godina Srbija je imala 10 vlada i ta vrsta turbulencije dodatno je omasovila sloj onih koji svojom vezanošću sa strankom razgrću sebi mesto u „boljem životu”, pa makar to bilo referentsko mesto u opštini gde su „naši” ovaj put nadjačali.

Ali, recimo da ni broj sam po sebi nije sporan. Rekao bih da ovakva vrsta profesionalne i društvene promocije ima jak uticaj na mentalitet srpskog činovništva koje više služi stranačkom interesu nego zakonu i građanima.

A to opet proizvodi jednu vrstu poslušništva u strankama, neupitanosti oko ciljeva politike, produkuje mentalitet koji nalaže zdravorazumsko ponašanje – ne seče se odskočna daska s koje se treba otisnuti u svet materijalnog.

Nigde nema više poltronstva i primitivnog udvorištva nego u strankama kojima se smeši učešće u vlasti.

Aleksandar Popović, ministar nauke u prvom sastavu Koštuničinog kabineta, a ministar energetike u ovom poslednjem, ušao je u anale srpskog novovekovnog ministrovanja zbog okolnosti da pre četiri, pet godina nikog iz ministarstva nije najurio i doveo svoje ljude da se naučno izraze.

Cinični komentari takvog postupka počivali su na primedbi da, s oproštenjem, u nauci nismo imali šta ni da prodamo, a da je u većini ostalih resora i državnih poslova, stvar sasvim obrnuta i da će, u ovoj poslednjoj fazi tranzicije biti i te kako zainteresovanih lica i na strani onih koji bi da prodaju i na strani onih koji bi da kupe.

U takvim poslovima ljudski faktor i čvrstoća materijala od presudnog su značaja, a ko bi tačku topljenja bolje izmerio i odredio od partokratske vlasti koja i opstaje zato što nemamo savesno, odgovorno i nekorumpirano činovništvo koje bi trebalo da predstavlja bastion odbrane javnog interesa od onih koji sa izbornim ciklusima dolaze i prolaze.

Upravljanje velikim sistemima oduvek je bilo deo partijske pogodbe – vama Telekom, nama NIS, ili tako nekako, jer iz tih velikih sistema ne izvire samo finansijska moć, već i snažan politički i društveni uticaj.

To je Velja Ilić, kako ga je Bog dao iskrenog, najbolje opisao kada je onomad rekao da mu ne pada na pamet da se odrekne preduzeća koja gazduju putevima i prugama, jer je to kičma onog što čini, hajde da preteram, Novu Srbiju. Sad u novoj konstelaciji snaga isto tvrdi Milutin Mrkonjić, odnosno da mu ne pada na pamet da bude ministar infrastrukture, ako nema i vlast i, verovatno, svoje ljude u tim istim infrastrukturnim preduzećima.

Naravno, postoji zakon kojim se uprava profesionalizuje i štiti se stručni kadar od hirova izbornih i koalicionih turbulencija, ali ima i drugih zakona u kojima se buše rupe i kad je manji plen u pitanju. Uostalom, sačekajmo da se vlada ustoliči, da svi pronađu gde su im kancelarije, da pronađu šefove kabineta, sekretarice i spikere, angažuju pi-ar agencije, pa će se onda videti prava razmera činovničkog „cunamija” – od muzeja do Elektroprivrede Srbije.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”