У „кабинету чуда професора Костића”

Онлајн диван „Београд за почетнике” из „кабинета чуда професора Костића” у Грочанској чаршији посвећен је једном од најсвестранијих научника наше историје, првом у много чему, заборављеном утемељивачу медицинских наука у Србији и носиоцу Легије части. Професор др Александар Ђ. Костић (1893–1983) био је научник, хистолог, сексолог, један од оснивача Медицинског факултета у Београду, оснивач Ветеринарског и Фармацеутског факултета, али и Хистолошког института који данас носи његово име, пионир медицинске фотографије и научног филма, заљубљеник у археологију, фотографију, књижевност, музику, али и патриота и родољуб.

Овај рођени Београђанин живео је у срцу престонице, у Доситејевој бр. 1, прекопута Народног позоришта. У Гроцкој, коју је неизмерно волео, имао је летњиковац, а приликом градње открио је богат археолошки локалитет и прву римску вилу рустику у Србији. Налазе је завештао општини Гроцка, где однедавно постоји уређен професоров Легат са уникатним експонатима – артефактима и личном заоставштином др Костића.

Новинарка Смиљана Попов и гошћа дивана Зорица Атић, директорка Центра за културу општине Гроцка, кустос и идејни творац поставке Легата проф. Костића, дочарале су многе детаље из живота овог знаменитог човека, али и дух једног времена. Атићева је истакла значајну улогу општине Гроцка у формирању „кабинета чуда проф. Костића” уз стручну подршку Музеја града Београда.

Како је наглашено, као добровољац у Првом светском рату, Костић прелази Албанију не одвајајући се од медицинског речника који је писао у рововима. Биће то први српски медицински терминолошки речник, прави „камен темељац медицинских наука у Срба”, са 140.000 појмова, преведен на осам језика.

Француска га је одликовала орденом Легије части за допринос науци, а потом и његову супругу, знаменитог педијатра Смиљу Костић Јоксић за примену „бе-се-же” вакцине, чиме су уз Пјера и Марију Кири постали јединствен брачни пар научника, носилаца овог одликовања. Међутим, остао је укаљан нечувеном историјском неправдом, због које је до краја живота живео са „непреболним болом у души”, како је говорио. Два пута је избачен са Медицинског факултета, заједно са супругом Смиљом, први пут 1941. и поново 1952. године. Означен је као неподобан, а тек 2001. године рехабилитован са супругом, готово две деценије после смрти.