U „kabinetu čuda profesora Kostića”

Onlajn divan „Beograd za početnike” iz „kabineta čuda profesora Kostića” u Gročanskoj čaršiji posvećen je jednom od najsvestranijih naučnika naše istorije, prvom u mnogo čemu, zaboravljenom utemeljivaču medicinskih nauka u Srbiji i nosiocu Legije časti. Profesor dr Aleksandar Đ. Kostić (1893–1983) bio je naučnik, histolog, seksolog, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, osnivač Veterinarskog i Farmaceutskog fakulteta, ali i Histološkog instituta koji danas nosi njegovo ime, pionir medicinske fotografije i naučnog filma, zaljubljenik u arheologiju, fotografiju, književnost, muziku, ali i patriota i rodoljub.

Ovaj rođeni Beograđanin živeo je u srcu prestonice, u Dositejevoj br. 1, prekoputa Narodnog pozorišta. U Grockoj, koju je neizmerno voleo, imao je letnjikovac, a prilikom gradnje otkrio je bogat arheološki lokalitet i prvu rimsku vilu rustiku u Srbiji. Nalaze je zaveštao opštini Grocka, gde odnedavno postoji uređen profesorov Legat sa unikatnim eksponatima – artefaktima i ličnom zaostavštinom dr Kostića.

Novinarka Smiljana Popov i gošća divana Zorica Atić, direktorka Centra za kulturu opštine Grocka, kustos i idejni tvorac postavke Legata prof. Kostića, dočarale su mnoge detalje iz života ovog znamenitog čoveka, ali i duh jednog vremena. Atićeva je istakla značajnu ulogu opštine Grocka u formiranju „kabineta čuda prof. Kostića” uz stručnu podršku Muzeja grada Beograda.

Kako je naglašeno, kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, Kostić prelazi Albaniju ne odvajajući se od medicinskog rečnika koji je pisao u rovovima. Biće to prvi srpski medicinski terminološki rečnik, pravi „kamen temeljac medicinskih nauka u Srba”, sa 140.000 pojmova, preveden na osam jezika.

Francuska ga je odlikovala ordenom Legije časti za doprinos nauci, a potom i njegovu suprugu, znamenitog pedijatra Smilju Kostić Joksić za primenu „be-se-že” vakcine, čime su uz Pjera i Mariju Kiri postali jedinstven bračni par naučnika, nosilaca ovog odlikovanja. Međutim, ostao je ukaljan nečuvenom istorijskom nepravdom, zbog koje je do kraja života živeo sa „neprebolnim bolom u duši”, kako je govorio. Dva puta je izbačen sa Medicinskog fakulteta, zajedno sa suprugom Smiljom, prvi put 1941. i ponovo 1952. godine. Označen je kao nepodoban, a tek 2001. godine rehabilitovan sa suprugom, gotovo dve decenije posle smrti.