Како је грађен обелиск у част несврстаних

У припреми за одржавање Прве конференције покрета несврстаних 1961. године у Београду су обављене реконструкције више улица, порушена нека нехигијенска насеља, сређене јавне површине и инсталације, хотели, ресторани и друго.

Такође, било је предвиђено да се на карактеристичним местима у граду подигну посебни привремени објекти: јарболи, славолуци и обелисци. Ради тога, непосредно пред почетак конференције, Организациони комитет је формирао два тима. У првом су била четворица познатих архитеката (Д. Миленковић, С. Вуковић, С. Личина, док имена четвртог не могу да се сетим), а у другом четворица грађевинских инжењера, конструктера (Оливера Јововић, Б. Лазић, Б. Грујић, а име четвртог ми је временом ишчилело из памћења). Сви учесници, запослени у различитим институцијама, примили су телефонски позив од Организационог комитета конференције – да дођу одређеног дана у Скупштину града, где ће бити упознати с „изузетно важним послом”, а у обавези су, без ограничења радног времена, да раде на овом пројекту који мора бити завршен до тачно одређеног датума. Задатак им је био да у врло кратком року од десетак дана реализују изградњу привремених објеката у славу конференције и добродошлице лидерима несврстаних земаља учесница.

Група архитеката требало је да одреди прецизне локације и пројектује два обелиска (на почетку Бранкове улице и на Тргу Маркса и Енгелса), славолук (на „Мостару”) и триангл „мир – независност – равноправност” (на Топчидерској звезди).

Група конструктера имала је задатак да за те објекте одабере монтажно-демонтажне конструкције, уради пројекте и статичке прорачуне.

Београдска грађевинска оператива била је задужена за извођење радова уз пројектантски надзор обеју група из њихових домена. Непосредно после завршетка конференције све објекте требало је демонтирати.

С обзиром на краткоћу времена, за све споменуте објекте, осим обелиска у Бранковој, изабрана је конструкција од челичних цеви са спојницама, која се иначе користила за израду скела, а поседовала су је сва већа грађевинска предузећа.

Габарит обелиска у Бранковој, на којем се налазио само нови грб града Београда, био је такав да ту није могла да се примени конструкција од цевних скела. Игром случаја, сви грађевинци из групе су учествовали на пројекту Портални стуб са затегама за далеководе 110 kV („фински стуб”) у оквиру Пројектног бироа „Електросрбија” и знали су да у погону „Инграп” у Ћуприји постоје готови делови стубова, као и одговарајућа технологија и опрема за подизање у вертикални положај стубова монтираних на земљи.

Наиме, „нога” овог стуба, попречног пресека једнакостраничног троугла, састављена од више монтажних елемената спојених завртњима, потпуно је одговарала за конструкцију обелиска.

Група архитеката је прихватила да, због висине (око 25 метара), конструкција обелиска у попречном пресеку буде састављена од два троугласта елемента спојена у целину. Тако је настао обелиск од делова „ноге”, у попречном пресеку од два симетрична троугла спојена заваривањем у једном темену, а цела решеткаста конструкција обложена је лимом. Обелиск је монтиран на земљи, а оператива „Електросрбије” га је у току једног дана поставила у вертикални положај.

Сви привремени објекти су на време изграђени и успешно су одиграли намењену улогу. Након завршетка Прве конференције несврстаних ови објекти су одмах порушени, изузев обелиска у Бранковој. На ту одлуку вероватно је утицао сам положај и лепота обелиска, као и жеља тадашње „важне личности”.

Градња гараже испод обелиска нуди прилику да се испита стабилност конструкције споменика због дугогодишње корозије, да би се осигурала његова дуговечност. Предвиђајући да ће обелиск још дуго красити улаз у Београд, ред је да се зна и како је настао и опстао.

Мр Бранимир Грујић,
дипл. инж. грађ.