Влада да одбије мишљење Венецијанске комисије

Од нашег дописника 
Подгорица – Једна од најактуелнијих тема на црногорској политичкој сцени је спор између посланичког клуба Демократског фронта и њихових коалиционих партнера, Демократске Црне Горе, Грађанског покрета УРА и кабинета премијера Здравка Кривокапића због повлачења Предлога закона о изменама и допунама Закона о Државном тужилаштву и Предлога закона о Тужилаштву за организовани криминал и корупцију. Ванредна седница Скупштине, заказана за 18. фебруар, на којој је требало да се разматрају измене тужилачких закона, одложена је након што су посланици Демократске Црне Горе, Грађанског покрета УРА, Социјалистичке народне партије и Праве Црне Горе одустали од захтева за њено одржавање, а проверу свог мишљења о закону затражили од Венецијанске комисије. Ових дана огласили су се експерти из Брисела и поручили да тренутно не би требало ићи у реформу правосуђа. Посебно су изразили забринутост због предложене „трансформације” Специјалног државног тужилаштва у Тужилаштво за организовани криминал и корупцију.
„Како ће мишљење Венецијанске комисије утицати на даљу судбину тужилачких закона тешко је рећи, пре свега због тога што мишљење комисије донекле личи на Алајбегову пећину из које свако може узети што му одговара, што је увек случај кад је право осенчено политиком. Не знамо ни какав ће бити став Владе Црне Горе у вези с тим мишљењем”, каже у разговору за „Политику” Саво Марковић, професор Правног факултета Универзитета „Медитеран” из Подгорице и бивши министар правде СРЈ.
Какав расплет очекујете?
Будући да у мишљењу превлађују негативни тонови, онда су могућа два сценарија. Прво, могуће је да влада послушно, сервилно подвије главу и беспоговорно прихвати негативно мишљење, па тако повуче законе из скупштинске процедуре и приступи изради нових закона. Тиме би на неодређено време одложила борбу против организованог криминала. А с обзиром на то да су радом Специјалног државног тужилаштва у Црној Гори задовољни једино тужилаштво, бивша ДПС власт и организовани криминал, због чега није потребна нарочита оштроумност да би се схватила суштина њихове пупчане повезаности, која је имала свој епилог ван сфере права и борбе против организованог криминала.
Влади Црне Горе такво мишљење је на неки начин „камен о врату”. Њена основна уставна надлежност је да води унутрашњу и спољну политику. Зато влада треба да усправи кичму, да се ослободи инфантилне предрасуде да су други бољи и паметнији од нас и да боље од нас самих знају шта нас „жуља”. Ако држи до свог достојанства и достојанства државе коју персонификује, треба да одбије такво мишљење, јер је на његово поштовање у таквој ситуацији не обавезује ни пристојност која се очекује од оног ко тражи нечије мишљење.
Какве би последице могао да има такав поступак?
Влада треба тако да поступи, остајући у доброј вери, да то неће довести до клаузуле баланса, која би зауставила преговоре о приступању Црне Горе Европској унији. Таквим мишљењем Европска унија кроз мишљење Венецијанске комисије може и на суптилан начин новој власти стављати до знања да жали за бившом (ДПС) влашћу, која је владала Црном Гором не 30, него 75 година, с обзором на то да је бивша власт, имајући у виду технологију владања, наследник комунистичке власти и идеологије. Уколико би нам замерила на ставу, Европска унија би признала да нас не сматра озбиљним партнером, јер партнерски однос подразумева бар минимум равноправности, а не однос голе субординације, у којем ЕУ издаје наредбе, а ми треба да их с вечитом захвалношћу беспоговорно извршавамо.
Очигледно је да би такав став ЕУ, утемељен на негативном мишљењу Венецијанске комисије, више личио на ултиматум него на мишљење неког колико-толико независног тела о искључиво правном питању. Поред тога, ваљало би размислити колико је рационално кренути на неки пут, ако вам га одмах „утабају” препрекама.
Да ли је, ипак, мишљење Венецијанске комисије на неки начин обавезујуће?
Није обавезујуће. Начелно, мишљење може да има консултативан, а не конститутиван карактер, јер оно није правни акт који би имао обавезујућу правну снагу, мада му онај који га тражи може дати такву снагу, зависно од тога шта од датог мишљења очекује. Поред тога, не могу имати исту тежину мишљење које његов тражилац тражи добровољно и мишљење које је дато на захтев неког другог или је плод принуде, било економске, било политичке. У првом случају дато мишљење треба темељно претрести с дужном пажњом, између осталог, и због учтивости. И ако се концепцијски уклапа у циљ који се жели постићи актом за који се мишљење тражи, онда је решење прилично једноставно, па такво мишљење траба прихватити. Међутим, у другом случају дато мишљење треба априори одбацити, због недостојности мотива који је иницирао мишљење.
Рекло би се да немате нарочито афирмативан став о мишљењу Венецијанске комисије?
Мој став о мишљењу Венецијанске комисије и у најоптимистичкијој варијанти није нарочито позитиван. За то има више разлога. Од тога да Венецијанска комисија има мањак јавноправног ауторитета, будући да је саветодавно тело Савета Европе, па преко начина рада, до њеног персоналног састава. Наиме, комисија се састаје с времена на време, уобичајено четири пута годишње, што с обзиром на прилив предмета није довољно, а и недостатак времена сасвим извесно утиче и на квалитет датог мишљења. Уз све то, Венецијанска комисија је прилично гломазно тело. Чине је представници 61 државе, од којих је 14 држава изван Европе. А у персоналном смислу, поред стручњака из области уставног и међународног права, судија, чине је и представници националних власти (амбасадори, посланици и други званичници), па се основано поставља питање стварне компетентности њених мишљења због чињенице да део чланова комисије нису правни стручњаци, а она решава искључиво правна питања. Део чланства комисије су „изабраници” националних влада, што оправдано навлачи сумњу, не толико у њихову стручност, колико у објективност.