Vlada da odbije mišljenje Venecijanske komisije

Od našeg dopisnika 
Podgorica – Jedna od najaktuelnijih tema na crnogorskoj političkoj sceni je spor između poslaničkog kluba Demokratskog fronta i njihovih koalicionih partnera, Demokratske Crne Gore, Građanskog pokreta URA i kabineta premijera Zdravka Krivokapića zbog povlačenja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Državnom tužilaštvu i Predloga zakona o Tužilaštvu za organizovani kriminal i korupciju. Vanredna sednica Skupštine, zakazana za 18. februar, na kojoj je trebalo da se razmatraju izmene tužilačkih zakona, odložena je nakon što su poslanici Demokratske Crne Gore, Građanskog pokreta URA, Socijalističke narodne partije i Prave Crne Gore odustali od zahteva za njeno održavanje, a proveru svog mišljenja o zakonu zatražili od Venecijanske komisije. Ovih dana oglasili su se eksperti iz Brisela i poručili da trenutno ne bi trebalo ići u reformu pravosuđa. Posebno su izrazili zabrinutost zbog predložene „transformacije” Specijalnog državnog tužilaštva u Tužilaštvo za organizovani kriminal i korupciju.
„Kako će mišljenje Venecijanske komisije uticati na dalju sudbinu tužilačkih zakona teško je reći, pre svega zbog toga što mišljenje komisije donekle liči na Alajbegovu pećinu iz koje svako može uzeti što mu odgovara, što je uvek slučaj kad je pravo osenčeno politikom. Ne znamo ni kakav će biti stav Vlade Crne Gore u vezi s tim mišljenjem”, kaže u razgovoru za „Politiku” Savo Marković, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Mediteran” iz Podgorice i bivši ministar pravde SRJ.
Kakav rasplet očekujete?
Budući da u mišljenju prevlađuju negativni tonovi, onda su moguća dva scenarija. Prvo, moguće je da vlada poslušno, servilno podvije glavu i bespogovorno prihvati negativno mišljenje, pa tako povuče zakone iz skupštinske procedure i pristupi izradi novih zakona. Time bi na neodređeno vreme odložila borbu protiv organizovanog kriminala. A s obzirom na to da su radom Specijalnog državnog tužilaštva u Crnoj Gori zadovoljni jedino tužilaštvo, bivša DPS vlast i organizovani kriminal, zbog čega nije potrebna naročita oštroumnost da bi se shvatila suština njihove pupčane povezanosti, koja je imala svoj epilog van sfere prava i borbe protiv organizovanog kriminala.
Vladi Crne Gore takvo mišljenje je na neki način „kamen o vratu”. Njena osnovna ustavna nadležnost je da vodi unutrašnju i spoljnu politiku. Zato vlada treba da uspravi kičmu, da se oslobodi infantilne predrasude da su drugi bolji i pametniji od nas i da bolje od nas samih znaju šta nas „žulja”. Ako drži do svog dostojanstva i dostojanstva države koju personifikuje, treba da odbije takvo mišljenje, jer je na njegovo poštovanje u takvoj situaciji ne obavezuje ni pristojnost koja se očekuje od onog ko traži nečije mišljenje.
Kakve bi posledice mogao da ima takav postupak?
Vlada treba tako da postupi, ostajući u dobroj veri, da to neće dovesti do klauzule balansa, koja bi zaustavila pregovore o pristupanju Crne Gore Evropskoj uniji. Takvim mišljenjem Evropska unija kroz mišljenje Venecijanske komisije može i na suptilan način novoj vlasti stavljati do znanja da žali za bivšom (DPS) vlašću, koja je vladala Crnom Gorom ne 30, nego 75 godina, s obzorom na to da je bivša vlast, imajući u vidu tehnologiju vladanja, naslednik komunističke vlasti i ideologije. Ukoliko bi nam zamerila na stavu, Evropska unija bi priznala da nas ne smatra ozbiljnim partnerom, jer partnerski odnos podrazumeva bar minimum ravnopravnosti, a ne odnos gole subordinacije, u kojem EU izdaje naredbe, a mi treba da ih s večitom zahvalnošću bespogovorno izvršavamo.
Očigledno je da bi takav stav EU, utemeljen na negativnom mišljenju Venecijanske komisije, više ličio na ultimatum nego na mišljenje nekog koliko-toliko nezavisnog tela o isključivo pravnom pitanju. Pored toga, valjalo bi razmisliti koliko je racionalno krenuti na neki put, ako vam ga odmah „utabaju” preprekama.
Da li je, ipak, mišljenje Venecijanske komisije na neki način obavezujuće?
Nije obavezujuće. Načelno, mišljenje može da ima konsultativan, a ne konstitutivan karakter, jer ono nije pravni akt koji bi imao obavezujuću pravnu snagu, mada mu onaj koji ga traži može dati takvu snagu, zavisno od toga šta od datog mišljenja očekuje. Pored toga, ne mogu imati istu težinu mišljenje koje njegov tražilac traži dobrovoljno i mišljenje koje je dato na zahtev nekog drugog ili je plod prinude, bilo ekonomske, bilo političke. U prvom slučaju dato mišljenje treba temeljno pretresti s dužnom pažnjom, između ostalog, i zbog učtivosti. I ako se koncepcijski uklapa u cilj koji se želi postići aktom za koji se mišljenje traži, onda je rešenje prilično jednostavno, pa takvo mišljenje traba prihvatiti. Međutim, u drugom slučaju dato mišljenje treba apriori odbaciti, zbog nedostojnosti motiva koji je inicirao mišljenje.
Reklo bi se da nemate naročito afirmativan stav o mišljenju Venecijanske komisije?
Moj stav o mišljenju Venecijanske komisije i u najoptimističkijoj varijanti nije naročito pozitivan. Za to ima više razloga. Od toga da Venecijanska komisija ima manjak javnopravnog autoriteta, budući da je savetodavno telo Saveta Evrope, pa preko načina rada, do njenog personalnog sastava. Naime, komisija se sastaje s vremena na vreme, uobičajeno četiri puta godišnje, što s obzirom na priliv predmeta nije dovoljno, a i nedostatak vremena sasvim izvesno utiče i na kvalitet datog mišljenja. Uz sve to, Venecijanska komisija je prilično glomazno telo. Čine je predstavnici 61 države, od kojih je 14 država izvan Evrope. A u personalnom smislu, pored stručnjaka iz oblasti ustavnog i međunarodnog prava, sudija, čine je i predstavnici nacionalnih vlasti (ambasadori, poslanici i drugi zvaničnici), pa se osnovano postavlja pitanje stvarne kompetentnosti njenih mišljenja zbog činjenice da deo članova komisije nisu pravni stručnjaci, a ona rešava isključivo pravna pitanja. Deo članstva komisije su „izabranici” nacionalnih vlada, što opravdano navlači sumnju, ne toliko u njihovu stručnost, koliko u objektivnost.