На првој линији ватре

Сан Себастијан – Политичке и социјалне теме још једном су заузеле централно место на фестивалу у Сан Себастијану, најстаријој и најпрестижнијој филмској манифестацији у Шпанији, која обележава своју 55. годишњицу.

Међу 16 филмова који се такмиче за "Златну шкољку" и остала фестивалска одличја, налазе се и провокативни филмови британског редитеља Ника Брумфилда и 18-годишње иранске редитељке Хане Макхмалбаф (млађа сестра Самире и ћерка уваженог аутора Мохсена Макхмалбафа). После недавно у Венецији виђених филмова "Редиговано" Брајана де Палме ("Сребрни лав") и у "Долини Елаха" Пола Хагиса, и Брумфилдов "Битка за Хадиту" је још једна ирачка прича о америчком злочину и греху. У случају "Битке за Хадиту", реч је о истрази убиства 24 цивила у истоименом ирачком граду, које су амерички маринци починили 2005. године, као знак одмазде за бомбардовање њиховог конвоја и погибију омиљеног официра. Филм отвара многа питања, па и да ли маринци под стресом и на првој линији ватре могу бити оптужени за убиства и да ли се масакр недужних цивила може правдати трагичном последицом рата који се не може контролисати?

О још једном америчком ратном походу, али оном у Авганистану, говори и први дугометражни играни филм Хане Макхмалбаф (као редитељка дебитовала са свега девет година, а са 14 у Венецији добила награду за кратки играни филм "Радост лудила"). Ауторка указује на чињеницу да више хиљада људи још увек живи у подножју разрушене џиновске статуе Буде коју су 2001. брутално уништили талибани. У Ханином филму "Буда је пао без стида" главна јунакиња је Бактај, шестогодишња авганистанска девојчица која се на дугом путу до школе свакодневно суочава са бруталним, ратним играма њених школских вршњака који желе да је "униште као Буду или да у њу пуцају као Американци размештени у лавиринтима околних пећина". Али, њена жеља да научи азбуку на језику своје мајке, јача је од ратних поклика.

О вредностима ових филмова, као и свих осталих који ће до 29. септембра бити виђени у такмичарском програму фестивала, одлучује жири на чијем је челу амерички писац, сценариста и редитељ Пол Остер. Осим као председник жирија, Остер се у Сан Себастијану представља и као сценариста и редитељ филма "Унутрашњи живот Мартина Фроста", мистичне драме о писцу који упознаје прелепу жену за коју не зна да ли је стварна, да ли је муза или само део његове имагинације.

Уз Ричарда Гира, награда за изузетан допринос светском филму биће уручена и славној глумици и редитељки Лив Улман. У њену част биће приказана сва четири филма које је потписала као редитељ – "Софија", "Кристин Лаврансдатер", "Лична исповест" и "Неверница"– с подједнаким талентом и снагом коју је поседовала и као глумица, као и документарни филм "Лив Улман – сцене из живота" који је 1997. године режирао Едвард Хамбро.

У интервјуу који је својевремено дала потписници ових редова, Лив Улман је говорећи о великом Ингмару Бергману с којим је делила и део приватног живота и ћерку Лену, између осталог, рекла и следеће:

"И ја сам волела и губила, остављала и била остављана онолико колико је то био и Ингмар. Али, за разлику од њега, ја сам морала да наставим да обављам своје дужности, да храним и подижем своје дете, да га шаљем у школу и бринем о њему. А генији то никада не морају да раде. Зато могу да буду оно што јесу".

О свом последњем филму "Неверница", који је снимала према Бергмановом сценарију, Улманова каже да је користила многа своја искуства, јер је желела да ово буде филм пун наде и помоћи, да буде лек.

– Желела сам да дам Ингмару могућност да опрости самом себи, да га филмом растеретим кривице с којом је живео. Исто је тако мислила и наша ћерка Лена, обе смо покушавале да га растеретимо кривице. Он ми је дао сценарио у којем ништа није било позитивно, а мислим да је "Неверница" на крају испао веома позитиван филм, који гледаоцу пружа могућност да размишља о својим изборима у животу и вредностима својих избора, казала је ова легендарна уметница.