Шта је било после?

Има ли сличности између Сократа и гледалаца домаћих телевизија? Има. Великих. Јер, чувени старогрчки филозоф је пред крај живота узвикнуо: „Тек сад знам да ништа не знам”, а то   на крају дана помисли онај ко је сата и сате провео уз мали екран.

Засипање истинитим и лажним вестима, подацима, ставовима, занимљивостима, има за намеру да нас учини боље информисаним, посебно у ситуацији светске епидемије која је  учинила да стотине милиона људи болује од вируса о коме знамо све, а заправо тако мало.

Али, читав свет је захватила и бујица података која има и званично име - инфодемија.

Колико нам телевизије помажу да се снађемо, да боље разумемо? Мало. Јер медијска писменост подразумева управо то, да из мора информација и мишљења гледалац створи свој јасан став.

А шта ми добијамо у јутарњим, подневним, послеподневним, вечерњим емисијама? Сем изјава политичара, лекара, аналитичара, стручњака, познатих лица из јавног живота, све се више репортери са лица места у јављањима ослањају на његово величанство Случајног Пролазника.

Последњих дана сазнајемо за бројне саобраћајне несреће, породична убиства, пожаре, самоубиства... И матрица ТВ извештавања је иста: новинар се укључује у програм и после основних информација, камера и микрофон се окрећу ка људима који су се окупили да посматрају и од њих се очекује неки додатни  податак. То обично буду фразе у којим  се наглашава да се „у нашем селу ништа  слично није догодило, ово је миран крај”... или „нисам добро познавао починиоца...”   И за крај укључења - „истрага која ће показати шта се заиста догодило. Студио ?!“ О епилогу, ни за  месец, два, годину дана, ништа нећемо сазнати. Шта је било са бебом баченом у контејнер? Да ли има среће да ужива у нечијем загрљају? Шта је са децом чија је мајка убијена а отац у затвору? Шта је показала истрага о пожару? Да ли је чедоморка осуђена?

Сутрадан нова укључења и разговори  са троје пролазника... У иначе добром програму „Пробуди се” прво питање репортерке Лане Нововски становнику Гостиварске улице у Београду, која добија тротоар, је: „Како ви видите овај багер”?

Екрани су нам све већи и тањи а телевизије нису одмакле чини се од оног времена када су се комшије окупљале код оног који је први имао телевизор у крају.

Као кад се у подне (или поноћ) поклопе казаљке, тако су се 27. марта у „ТВ лица... као сав нормалан свет” поклопили стил Тање Петернек и њеног госта Александра Седлара. Увек одлично припремљена за разговор, а пре свега, добар слушалац, ауторка је једном од најзначајнијих савремених композитора дала простор да покаже шарм, отвореност и спремност да са осмехом говори о себи, породици, музичком путу од клинца који  је у кафани уз гитару певао хитове Том Џонса и Бобе Стефановића, студенту генерације на музичкој академији, животу у Швајцарској и Лос Анђелесу, композитору чија се дела изводе на светским музичким сценама. Пре десет година поводом јубилеја хора Колегијум музукум компоновао је „Иди види деду” и написао текст потакнут мајчиним опоменама:

„Иди види деду

Биће ти жао кад оде,

кад се претвори у прашину... „