Šta je bilo posle?

Ima li sličnosti između Sokrata i gledalaca domaćih televizija? Ima. Velikih. Jer, čuveni starogrčki filozof je pred kraj života uzviknuo: „Tek sad znam da ništa ne znam”, a to   na kraju dana pomisli onaj ko je sata i sate proveo uz mali ekran.

Zasipanje istinitim i lažnim vestima, podacima, stavovima, zanimljivostima, ima za nameru da nas učini bolje informisanim, posebno u situaciji svetske epidemije koja je  učinila da stotine miliona ljudi boluje od virusa o kome znamo sve, a zapravo tako malo.

Ali, čitav svet je zahvatila i bujica podataka koja ima i zvanično ime - infodemija.

Koliko nam televizije pomažu da se snađemo, da bolje razumemo? Malo. Jer medijska pismenost podrazumeva upravo to, da iz mora informacija i mišljenja gledalac stvori svoj jasan stav.

A šta mi dobijamo u jutarnjim, podnevnim, poslepodnevnim, večernjim emisijama? Sem izjava političara, lekara, analitičara, stručnjaka, poznatih lica iz javnog života, sve se više reporteri sa lica mesta u javljanjima oslanjaju na njegovo veličanstvo Slučajnog Prolaznika.

Poslednjih dana saznajemo za brojne saobraćajne nesreće, porodična ubistva, požare, samoubistva... I matrica TV izveštavanja je ista: novinar se uključuje u program i posle osnovnih informacija, kamera i mikrofon se okreću ka ljudima koji su se okupili da posmatraju i od njih se očekuje neki dodatni  podatak. To obično budu fraze u kojim  se naglašava da se „u našem selu ništa  slično nije dogodilo, ovo je miran kraj”... ili „nisam dobro poznavao počinioca...”   I za kraj uključenja - „istraga koja će pokazati šta se zaista dogodilo. Studio ?!“ O epilogu, ni za  mesec, dva, godinu dana, ništa nećemo saznati. Šta je bilo sa bebom bačenom u kontejner? Da li ima sreće da uživa u nečijem zagrljaju? Šta je sa decom čija je majka ubijena a otac u zatvoru? Šta je pokazala istraga o požaru? Da li je čedomorka osuđena?

Sutradan nova uključenja i razgovori  sa troje prolaznika... U inače dobrom programu „Probudi se” prvo pitanje reporterke Lane Novovski stanovniku Gostivarske ulice u Beogradu, koja dobija trotoar, je: „Kako vi vidite ovaj bager”?

Ekrani su nam sve veći i tanji a televizije nisu odmakle čini se od onog vremena kada su se komšije okupljale kod onog koji je prvi imao televizor u kraju.

Kao kad se u podne (ili ponoć) poklope kazaljke, tako su se 27. marta u „TV lica... kao sav normalan svet” poklopili stil Tanje Peternek i njenog gosta Aleksandra Sedlara. Uvek odlično pripremljena za razgovor, a pre svega, dobar slušalac, autorka je jednom od najznačajnijih savremenih kompozitora dala prostor da pokaže šarm, otvorenost i spremnost da sa osmehom govori o sebi, porodici, muzičkom putu od klinca koji  je u kafani uz gitaru pevao hitove Tom Džonsa i Bobe Stefanovića, studentu generacije na muzičkoj akademiji, životu u Švajcarskoj i Los Anđelesu, kompozitoru čija se dela izvode na svetskim muzičkim scenama. Pre deset godina povodom jubileja hora Kolegijum muzukum komponovao je „Idi vidi dedu” i napisao tekst potaknut majčinim opomenama:

„Idi vidi dedu

Biće ti žao kad ode,

kad se pretvori u prašinu... „