Пољопривреда није фудбал

Пољопривреда и фудбал имају бар две заједничке карактеристике: врло су заступљени у свим државама и сви мисле да о њима знају све (осим што не знају зашто је неко увек добар, а други – лош).

Пољопривреда Србије је по природним условима у првој трећини међу најбољима у свету. Има знатно учешће у општем друштвеном дохотку државе са најмање 10 процената и захваљујући њој опстаје више од 500.000 домаћинстава.

У исто време, у Србији је непознат податак да спада у последњу трећину држава по успешности своје пољопривреде. Актуелна власт то не помиње, док они који то прате и знају – упорно ћуте. Још тежа је истина да пољопривреда Србије већ тридесетак година пада све ниже.

Јавности Србије и даље се редовно сервирају вести о важном успеху извоза, рецимо, малина или јабука, иако то не чини ни промил укупне вредности пољопривреде. Истиче се као велики успех извоз жита, али се не каже да је то продаја важних сировина директно са њива и да тако нешто чини само сиротиња. Са чак два министарства – за пољопривреду и село – у Србији се више троши него што село и пољопривреда од тога имају користи.

Вишедеценијско срозавање пољопривреде има веома тешке последице. Поред смањења броја радних места и обима индустрије, међу најтежим негативним последицама по Србију је велико снижавање плодности земљишта.

Због сложености пољопривреде објективне процене успешности такође су сложене. Из тог разлога у свету су већ одавно усвојена два важна критеријума за две најважније карактеристике.

Први критеријум као укупна успешност – то је удео вредности сточарства  у укупној вредности пољопривреде. Код најбољих држава тај удео чини 60 или више, а код најгорих држава је 30 или мање процената. Према том критеријуму, пољопривреда Србије је из некадашње групе најбољих пала до ивице најгорих.

Други критеријум је одржавање плодности земљишта. Исказује се као број условних грла стоке по хектару пољопривредне површине (УГ/ха = 500 кг/ха). Према овом критеријуму, већина држава Европе има најмање 1 УГ/ха (најбоље државе, са чак 2 УГ/ха, имају проблем с вишком стајњака). Најслабије државе су с мање од 0,3 УГ/ха. У такве државе је већ пала Србија с једва 0,25 УГ/ха. Због тога је квалитет земљишта, пре свега у равничарском делу наше земље, већ опао за трећину. Зато има све мање услова за органску производњу, која постаје стандард у Европи и свету.

Од чега Србија да почне како би урадила нешто за своју тешко оронулу пољопривреду? Први и врло храбар чин био би да се коначно престане са заваравањем о реалном стању. Крајње је време да се заустави даље срозавање и врати на реално могуће искоришћење природних услова. Прва практична мера је да се сачини објективни усмеравајући програм развоја бар за наредних 10 година. Нови парламент Србије морао би већ наредне године да обезбеди услове за примену програма развоја пољопривреде као једне од наших најважнијих привредних грана. Шта то значи по наведеним критеријумима? Најкраће речено – да се покрене добар смер и да се у наредном мандату достигну норме од најмање 40 процената и бар 0,4 УГ/ха. Поред огромног економског значаја, био би то и повраћај кретања сопствене пољопривреде ка врху, где би реално и требало да буде.

Иако имају одређене сличности, фигуративно упоређење фудбала са пољопривредом иде на штету пољопривреде. Фудбал је само игра, а успешна пољопривреда може да допринесе сигурнијем напретку целе привреде, па тиме и спорта. Успешној пољопривреди не треба никаква финансијска помоћ државе – тада држава очекује и добија праву помоћ од ње. Последњих година Србија није више ни у фудбалу оно што је некад била. Слично као и с пољопривредом – разлика је само у великим последицама. Актуелне власти већ дуго се играју тиме да подједнако све знају и о пољопривреди, иако она није за игру.

Др Милан Ст. Тошић,
редовни професор у пензији