Деценија од одласка Бране Црнчевића

Вероватно нема никога у Србији ко не зна барем један афоризам Бранислава Бране Црнчевића, великог мајстора мале форме, који је преминуо пре десет година на данашњи дан.

„Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили су све.”; „Мрав ради, тегли, и од њега није постало ништа, а мајмун се зезао по дрвећу и од њега је постао човек”; „Како да верујемо човеку кад претке држи у кавезу, а потомке у неизвесности?”; „Бог је био изненађен кад је чуо да га нема, ја сам се запрепастио кад сам чуо да постојим”, само су неке од бесмртних мисли српског сатиричара рођеног у Ковачици, у Банату 1933. године.

Брана Црнчевић је један од најбољих наших и европских афористичара, иако се мање од деценије и по бавио овом књижевном формом. Убојите реченице је почео да публикује у „Јежу” 1958. године, а престао је да их пише 1972, јер је тврдио да више „није имао где да их објављује”.

Бранина прва књига афоризама појавила се 1966. године у издању београдске „Просвете”, а штампана је исте године и на немачком језику у Франкфурту под насловом „Државни испит”. Ова збирка са око 250 „монументалних минијатура” имала је у Србији два наслова и више измењених и допуњених издања. Најпре се звала „Говори као што ћутиш”, а седам година касније штампана је под насловом „Пиши као што ћутиш”. Од тог невеликог броја Александар Баљак је за своју Антологију српског сатиричног афоризма „Историја афокалипсе”, објављену 1987. године, изабрао чак 52 афоризма, односно сваки пети је био антологијски!

Црнчевић је једини с наших простора увршћен у Антологију „Афоризми светске књижевности”, која је објављена у Немачкој 1999. године. У избору Фридмана Спикера српски афористичар се налази уз Френсиса Бекона, Франсоа Ларошфукоа, Блеза Паскала, Фридриха Ничеа, Оскара Вајлда, Франца Кафку и друге великане светске књижевности.  Бранине приче и афоризме седамдесетих и осамдесетих година прошлог века редовно је објављивао совјетски часопис за сатиру „Крокодил” који је достизао тираж од преко пет милиона примерака. Последњих година Бранине духовите мисли нашле су своје место у најпознатијим руским антологијама кратке форме, попут „Антологије мисли у афоризмима” и „Антологије мудрости”, које је приредио Владимир Шојхер. Наш сатиричар био је изузетно популаран и у Бугарској, где га је преносио часопис „Стршел”. Брана је код источних суседа имао култни статус, па је овековечен и у афоризму Станислава Стратијева: „Као што је рекао Брана Црнчевић, 'слободан човек мисли шта жели, а једе шта има'. А ми Бугари смо увек преферирали обрнуто: да једемо шта желимо и да мислимо оно што имамо.”

„Афоризам је покушај, ни источни ни западни, ни северни ни јужни, ни капиталистички ни социјалистички, да се у свету успостави јединство мудрости, јер је јединство глупости већ успостављено”, бриљантна је Бранина мисао која је целом свету понудила, можда, и понајбоље објашњење шта је афоризам. И друге Бранине домишљатости одликују специфични српски дух, језгровитост, луцидност, шармантност, потпуна непредвидивост, оштрина, поетичност, весела нота, бриткост према предмету сатире, борбеност и оптимизам. Црнчевићеви записи су и шездесет година од настанка свежи и актуелни. Готово да данас нема ангажованијег сатиричара од Бране. Ниједан афоризам овог аутора није прегазило време, ниједан није депласиран, није неразумљив, није непреводив. Брана је писао као што није ћутао. Он је говорио и писао као што мисли. А мислио је тако, као да не мисли на себе, због чега је критикован с највиших места, а  допадао је и затвора.

Када је то било опасно, ударао је на култ личности Јосипа Броза:

 „Култ личности је половина култа дволичности”;

 „Тело сваког тиранина потопљено у народ, истискује онолико народа колико је тиранин тежак”;

Посебно привлачна тема за исмевање била му је тврдња комуниста да историја почиње од њих:

 „Пре рата моја тата је био труо и стар. Сада је мој тата млад и здрав”;

 „Наши преци живели су веома бедно, а према најновијим подацима неки уопште нису ни живели”

 За афоризме кажу да су пословице интелектуалаца, а Брана је своје афоризме градио на народним пословицама:

 „Добар и луд су браћа. Паметан никоме није потребан” ;

 „Коњ је човеку најбољи друг. Није лепо што друг јаше друга.”

 Српство, Србија, Србин за Црнчевића никада нису биле табу-теме, о чему сведоче афоризми:

 „Тешко је бити Србин, али касно”;

  „Сви смо ми деца дезертера из 1389. године.”

 Борислав Михајловић Михиз, несумњиво један од највећих ауторитета наше књижевне критике записао је:

 „Брана Црнчевић је један од четири крупна сатиричара друге половине двадесетог века. Са Душаном Радовићем, Матијом Бећковићем и Владом Булатовићем Вибом спаја га иста модерна београдска школа духа, ослобођене смелости, видовитости, крилате реченице која памти и која се памти, елегантних и савршених поенти, умећа да се од текста сачини анегдота, а не од анегдоте текст, играрија речи као оружје појмова на турниру духа, чист и беспрекоран патриотизам и морална самосталност ставова. У овај квартет најдуховитијих Срба наше епохе Брана Црнчевић уноси највише чистог хумора, бономије, лакоће, ведрине, распричаности, па и површног звекета вица и пошалице, све елементе који обично блаже бриткост и тупе оштрину, али је то све код њега само суптилна орнаментика, шарена варалица да ловина што дубље прогута крупну удицу своје обречене сатиричне уловљености”.

 А шта би нам Брана поручио данас:

 „Да ми је средина била боља, био би ми бољи и крај.”

Књижевник