Природњаци открили Галичицу

Стење – У сенци Охрида, града на истоименом језеру остају многе природне реткости и знаменитости којима Македонија заиста обилује. Готово је апсурдно да Македонцима, природне лепоте њихове земље најчешће откривају странци, путници и авантуристи.

Почетком ове године, новинар и путописац Кристофер Делисо је своје одушевљење Галичицом преточио у медијску кампању која је ову планину учинила незаобилазном туристичком дестинацијом. Делисо је маршруту Ресен–Охрид преко Галичице описао као једну од најимпресивнијих у Европи .

Одушевљење Галичицом су и други туристи преточили су у занимљиве путописе, а многи су објављени на веб страницама светских туристичких агенција. Галичицу углавном описују као оазу лепоте, као рај за душу и очи.

Она то и јесте јер је размеђа између Охридског и Преспанског језера, станиште 1000 биљних врста од којих су многе ендемске и један је од најстаријих националних паркова у Македонији.

Асфалтни пут ширине три метара протеже се делом трасе чувене Виа Игнације, а са места које пресеца Галичицу, истовремено може да се ужива у панорами оба језера. Стрмина на охридској страни Галичице је импресивнија јер се оданде као на длану види тиркизна површина Охридског језера, али по призору који пружа, ништа мање, по лепоти не заостаје и страна која наткриљује Преспанско језеро.

До подножја планине најподесније је доћи колима, већ поменутим асфалтним путем, до надморске висине од 1667 метара. С обзиром да на тој висини завршава зелени шумски покривач, кретање ка врху (највиши се зове Магро 2.253 надморске висине), је посебно занимљиво, јер се са каменитих висова пружа изузетан поглед.

Са охридске стране на планину може да се стигне бициклом, уређеном стазом која је отворена 1. јуна ове године. За љубитеље планинског бициклизма, месец дана раније, 5. априла прорадила је такозвана франкофонска бициклистичка стаза коју су финансирали Французи. Она је дугачка 6,3 километара и протеже се од Биљаниних извора до села Студеничиште. Обе стазе су већ запосели љубитељи екстремних спортова.

Овог пролећа Галичица је угостила педесетак светских природњака, експерата за животињске и биљне врсте, који за потребе Унеска ту прикупљају податке. Ту смо срели брачни пар Васић, доктора Воислава и његову супругу Ољу из Београда. Он је светски експерт за птичји свет а супруга му помаже у фактографисању стања на терену и успут бере и пресује разноврсно биље.

Од њих смо и сазнали да су се на планини срели са колегама из Француске, Грчке, Немачке, Италије, који такође проучавају елементе који Галичицу чине посебном. Екипа немачких стручњака се бави проучавањем животињског света у оба језера.

Већина истраживача одседа у мотелу „Рива” у Стењу, последњем насељу према Албанији, селу које је познато по најдужој језерској пешчаној плажи у Европи. У поменутом мотелу смештај и храна су јевтинији него у Охриду и оближњем Ресену.

Галичица је током Првог светског рата била поприште крвавих битки. На њеним висовима виде се тунели и подземне просторије у којима су били смештени штабови савезника и потоњих победника али и њихових противника из освајачке Мале антанте.