Време младих лавова

Специјално за „Политику”
Вјен – Чињеница да је Херби Хенкок носилац овогодишњег Гремија за албум године („The River: Joni Letters”) као први џез музичар који је добио то признање још од 1965. године (када су главни Греми освојили Стен Гец и Жоао Жилберто) учинила је његове овогодишње концерте догађајима од прворазредног значаја. За летњи део турнеје Херби је изабрао all-star екипу са ритам секцијом снова (Дејв Холанд – бас, Вини Колајута – бубњеви), двојицом изузетних солиста млађе гарде (Крис Потер – саксофон, Лајонел Луеке – гитара) и двема певачицама (Соња Кичел и Ејми Кејс).

Они који су на концерт дошли да би чули што више хитова, добили добар фанки ритам за плес и снажну дозу инструменталистичког егзибиционизма (а такви увек чине већину у публици) – почашћени су тачно оним што су желели. Хенкок је био уобичајено шармантан, нападно насмејан и забаван, мајстор церемоније који уме да гради тензију до опште журке уз рифове „Cantaloupe Island” и „Chameleon”, са синтијем окаченим око врата. Они други, који су од програма названог „The River of Possibilities” са правом очекивали да буде концертна промоција последња два албума, чули су само по две нумере са сваког – „The River” и „All I Want” са албума посвећеног Џони Мичел, односно „When Love Comes to Town” (U2) и „A Song for you” (Кристина Агилера) са „Possibilities”. Остатак је чинио „Best of…” репертоар из времена састава „The Headhunters”, са соло сегментима Дејва Холанда (једини део вечери када је свирао контрабас), Луекеа (афро-бит) и Хенкока (сјајна верзија „Maiden Voyage”) као везивним ткивом. Одговор на вечито питање да ли је џез превасходно забава (што је сигурно био у својим почецима) или уметност (што је постао, захваљујући, између осталих, и Хенкоку) ове вечери се наметао на страну забаве. Када се умори од повлађивања публици, пијаниста ће се опет вратити уметности.

(/slika2)Дотле, они који од џеза траже много више могу да захвале селекторима фестивала Жан-Пол Бутељеу и Жан-Пјер Вињоли на интелигентно балансираном програму. Као што је на популарности Дајане Крол профитирао Авишаи Коен, тако је италијански саксофониста Стефано Ди Батиста добио прилику да се обрати Хенкоковим фановима у увертири вечери, приказујући све оно што је потом недостајало славнијем колеги. Била је то срчана, искрена и пуна изненађења, високоенергична уметничка представа са основом у рудиментарном rhythm’n’bluesu, бибапу и соулу, и жестоком надградњом у бојама фанкија и nu-jazza. Подлогу у актуелном квартету Ди Батисте чине раскошни звуци оргуља Баптиста Колињона и мајсторски ритам Грега Хачинсона. Уз квалитетну основу, Ди Батиста и виртуозни италијански трубач Фабрицио Босо су у прилици да се весело играју, импровизују опуштено и лепршаво изазивајући један другог, размењујући турбулентне соло деонице као да се такмиче на живот и смрт, праћени навијањем публике као на фудбалским утакмицама. Посебно је узбудљиво што у њиховој свирци препознајемо исту једноставност, страст и узбуђење које је одликовало џез мајсторе из Њујорка пре пола века – слушајући Ди Батисту и његове пријатеље, учвршћујемо утисак да је европска млада гарда сазрела да коначно стане заједно са џезерима из постојбине, у прослави глобалних домета овог музичког жанра.