Град даје по 5.000 динара за куповину бицикала

Нове бициклистичке стазе по Београду се граде, али никако да оне, нарочито у центру града, буду напокон и међусобно смислено повезане. Већ неколико година градски оци најављују и увођење система јавних бицикала у виду јавно-приватног партнерства, али и ту за сада нема већих помака. Надлежни у граду упорно се труде да покажу како заиста желе да, попут Токија или Копенхагена, и наша престоница постане бициклистичка оаза, али за сада им слабо то успева. Да ипак не одустају од тог наума, сведочи и последња најава на ову тему – субвeнције грађанима за куповину бицикала.

Како је најавио Горан Весић, заменик градоначелника град ће од јула почети пријаве за помоћ од по 5.000 динара за куповину бицикала и то за првих 2.000 Београђана који се пријаве на конкурс.

Услов за добијање субвенције, како је појаснио, јесте да бицикл буде домаће производње.

– Желимо да помогнемо да што више грађана користи овај еколошки прихватљив и здрав вид превоза – навео је Весић.

А шта на ову најаву кажу бициклисти, они који се највише и разумеју у ову тематику? Зоран Буквић из удружења грађана „Улице за бициклисте” сматра да је ово добар потез и да га треба подржати, без обзира на то што износ субвенције, како оцењује, није богзна какав.

– Ову меру смо тражили још прошле године у ово време, између многих ствари, као што је на пример измена Закона о безбедности саобраћаја, укидање ПДВ-а на бицикле... То смо захтевали и у оквиру Плана квалитета ваздуха који је недавно био на јавном увиду. Ипак, оно што бих ја волео да су ове субвенције урађене на националном нивоу, за целу земљу – каже Буквић.

Како додаје, када је реч о домаћим произвођачима бицикала, ту свакако постоји конкуренција, односно не може се рећи да има монополиста.

– Већина делова за бицикле се набавља из иностранства па се онда овде склапају. Просечан градски бицикл, који није богзна шта, али је функционалан, кошта између 20.000 и 24.000 динара. Лагани спортски планински бицикли, квалитетни, са високим степеном преноса и са доста брзина коштају и до неколико хиљада евра, али просек је 500–600 евра. Ту мислим на средње добар бицикл, који може да се користи и у граду и у природи – наглашава Буквић.

У престоници је минулих година урађено више бициклистичких стаза, али многе међу њима имају бројне мањкавости – или се на више места укрштају са осталим видовима саобраћаја или су постављени назубљени ивичњаци који бициклистима никако не одговарају или те стазе нису повезане. Буквић подсећа на последњи пример, нову бициклистичку стазу која је урађена на Славији у оквиру уређења урбаног џепа, а која је врло лоше трасирана – цик-цак уместо праволинијски.

– Једна од стаза која је урађена релативно добро је онај један фрагмент прекопута ТЦ „Ушће”. Мада смо и ту имали натезања са представницима града јер су хтели да опет и ту поставе назубљене ивичњаке иако смо тражили да се то не ради. Рекао бих да и даље не постоји тај ниво политичке заинтересованости да се тиме било ко бави озбиљније – оцењује Буквић.

Он сматра да иако се годинама најављују из града бројни пројекти на тему бициклистичког саобраћаја, као што је градња 150–200 километара стаза или систем јавних бицикала, и даље не постоји јасан и конкретан план који може да реши саобраћајни проблем Београда.

– Урађен је и план одрживе мобилности, не могу да кажем да се не ради ништа, али опет то се, како ми се чини, ради недовољно амбициозно. Ја то не бих назвао само проблемом мреже бициклистичких стаза. Да ми добијемо и 300 километара, да повежемо цео центар, мислим да и са јаком кампањом ни за наредну деценију не бисмо могли да пребацимо 10 одсто путовања бициклом на нивоу града. И толико када бисмо успели, то би био огроман успех. На пример у Бечу, на нивоу целог града, бициклистички саобраћај учествује са седам одсто, односно 10 до 15 одсто када говоримо само о централним градским општинама. А Беч је тај проценат достигао тек после деценију и по, две јаке кампање и планирања – наглашава Буквић.