Повратак „уснулих душа”

Дошло је време да компјутерски „фрикови” замене уметнике, ствараоце. Да „нуле” и „јединице” истисну ноте, писану реч, сликарски кист, сценски покрет... Као када аутор документарног филма, користећи материјал затечен у ко зна каквом бункеру, покушава да створи ново дело, само његово.

Број рок стваралаца који су се заувек опростили од милиона обожавалаца, нажалост није мали. И стално се драматично увећава. Нема човека на овој планети који најлепше тренутке своје младости не везује за неку од песама аутора који су се заувек преселили у други свет, међу „прерано уснуле душе”.

Ипак, рађа се нова нада. Како рекосмо, посао којим су били, и још увек су, обузети разни „трибјут бендови” (посвећени одређеној рок групи, стилу или певачу), полако прелази у руке компјутерских мешетара. Стваралачка логика ових нових мајстора је једноставна: узети оно што је најбоље од неког извођача, свирача, композитора... све то добро „промућкати”, одбацити непотребно, испеглати и добити нову композицију са свим карактеристикама које би јој (евентуално) подарио оригинални аутор лично.

Наиме, група канадских ентузијаста окупљених у хуманитарној организацији – „Са друге стране моста” – одлучила је да помогне „прерано уснулим душама” и на својеврстан их начин врати публици. Посвећена је и помоћи музичарима и свим припадницима музичке индустрије који су се затекли у канџама неког од менталних обољења.

Пројекат назван „Изгубљени снимци клуба 27” укључује „ауторске” радове светски познатих рокера који су своје каријере несрећно окончали пре но што су навршили 27 година. Знаци навода у речи – „ауторски” – у овом случају имају пуно оправдање. Наиме, у питању је, искључиво, компјутерска селекција, анализа и обрада најчешће коришћених музичких фраза, хармонија, ритмова, па и текстова одређених стваралаца, а који би потом били склопљени у јединствену целину, чиме би се добило нешто што би требало да укаже на то како би евентуално могло да звучи ново, а никада урађено дело дотичног аутора.

Уметност и експеримент од вајкада су ишли руку под руку. Ни рокенрол није у том смислу изузетак. Напротив, покушаји да се створи до тада неслушана музика, буде другачији од осталих, да се изазове већа сензација, неретко су се кретали између сценских наступа препуњених егзалтираношћу извођача и публике. Са најразличитијим тонским и визуелним ефектима, неретко и истинским дивљањем на бини, па до опскурних ситуација у којима су огромне количине опојних средстава преузимале команду над умом, поступцима и стваралаштвом.

Ништа од поменутог није могло да прође без последица, пре свега по извођаче без прекида изложене погледима и суровим захтевима обожавалаца и медија. Одлазак у свет дроге скратио је каријере и убрзао нестанак многих изузетних уметника. Немали број је оних који су скренули са пута рационалног владања самим собом.

Пројекат „Са друге стране моста” подразумева појединачне анализе композиција Џимија Хендрикса, Џима Морисона, Ејми Вајнхаус, Курта Кобејна... Компјутерски програм је од сваког аутора учитао око тридесетак композиција, „прочешљао” њихове музичке и текстуалне деонице, хармоније, учесталост, па чак и реакцију публике. Све то је „промешао” и на крају делиће спојио у нешто што би требало да буде „композиција над композицијама” датог аутора. Једино што је морало бити снимљено „уживо” је – вокал.

Идеја свакако вредна пажње. Али нас доводи до неких етичких питања: да ли би конкретан аутор заиста пристао да потпише дело у чијем стварању ниједног трена није лично учествовао. Такође, ограничавање на оно што је раније створено и објављено по самој логици представља задржавање на нечему већ виђеном. Значи без покушаја иновације. А то није карактеристично за праве уметнике.

Са друге стране, зашто би се ико ограничавао само на поједине ауторе. Стварањем заједничке композиције од најуспешнијих делова најбољих и најпопуларнијих аутора могли би да створимо – „песму над песмама”...

Како наглашавају носиоци пројекта „Изгубљени снимци клуба 27”, очекивања су разна: од похвала до критика и тврдњи да се ради о обичном скрнављењу стваралачке идеје. Као „играчка”, за сада, све изгледа забавно. Каква ће, међутим, бити реакција публике, а посебно оних који се брину о ауторским правима, показаће време.