Деца су озбиљни читаоци

Мало је познато да је прве песме за најмлађе читаоце на српском језику написао Лука Милованов Георгијевић, боље знан као побратим Вука Стефановића Караџића. А ближи се равно два века од давне 1810. године када је учитељ и писар Лука писао своје љупке и разигране, данас историјски вредне стихове.

Управо, имајући у виду предстојећи јубилеј, писац Слободан Станишић је у својој недавно објављеној антологији српског песништва за децу „Дете је најлепша песма” (издавач „Book&Marso”, Београд) уврстио тачно двеста аутора поезије за најмлађе. За сваку годину по једног аутора. Књига, наравно, почиње стиховима Луке Милованова.

За Слободана Станишића није претеривање рећи да је своју плодну каријеру посветио искључиво малишанима. Ради њиховог образовања, али и уживања написао је више од 70 романа, збирки прича и песама, сценарија за телевизијске емисије и серије... На фестивалу дечјег и стваралаштва за децу „Златно звонце”, које се традиционално одржава у Новом Саду, крајем прошлог месеца Станишићу је припало „Златно звонце популарности”. Ова награда се додељује за несебичан и драгоцени допринос улепшавању света детета.

Почев од педесетих година прошлог века, антологије поезије за децу у нашем издаваштву нису ретка појава и састављали су их велики писци, попут Боре Ћосића и Душана Радовића. Нашег саговорника питамо зашто су значајна ова издања и коме су првенствено намењена.

– Састављање антологије је истински тежак и сложен посао, изложен многим примедбама, често и замеркама стваралаца који нису обухваћени избором. По неком правилу пре спадају у делатност књижевних критичара и теоретичара. Активни писци ретко се одлучују да буду састављачи. У овом случају подстицајно је било сазнање да се приближавамо 2010. години, која заокружује два века од прве наше дечје песме. Такво издање најзанимљивије је, пре свега, библиотекама и школама, мада има довољно знатижељних љубитеља књиге. 

О изазовима који су га, поред одабира песника, вребали током обимног рада, наш саговорник каже:

– Са познатим песмама, које су заступљене у бројним издањима књига, било је лакше. Тешкоћу, међутим, представља проналажење песме старијих и мање познатих песника из градова широм Србије. Друга моја замисао била је да представим већи број писаца нежнијег пола. У овој антологији има их око педесет. Следећи изазов било је тражење песама које нису заступљене у досадашњим антологијама.

Прелиставајући антологију „Дете је најлепша песма” приметно је да временом песме од строгог и едукативног имају све више „неозбиљни”, лепршави тон. Питамо нашег саговорника како гледа на те промене.

– Времена се мењају, свако има своје захтеве, свој дух и своје књиге. Само врхунци су вечити. Деца су веома озбиљни читаоци. Хумор и двосмислица неће их задовољити, то је тек немогуће са овима данас, много знају и умеју да читају на свој начин. Колико писци оличавају своје време, види се проласком кроз два века богатства нашег стваралаштва за најмлађе.

Логично је да ће добра песма опстати два века, а Слободан Станишић нам објашњава шта нису пожељне особине квалитетне дечје песме.

– Одавно су одбачени строгост, грубост, претња и наглашена поука. Песма мора да буде цела лепа, мора да задржи дечју пажњу. Најлепше се брзо пaмте, најчешће и певају.

----------------------------------------

„Преслишавање”

Слободан Станишић је многе наше историјске личности претворио и у књижевне јунаке. О томе како се то одразило на однос деце према историји своје земље каже:

– Моји романи о детињству цара Душана и краљици Симониди, колико имам увида, тражени су у библиотекама, што ме радује. Уосталом, ево мале потврде. После безбројних питања о нашој најмлађој краљици, морао сам, на позив учитељица, да одем у школу „Јован Дучић” на Новом Београду. Тамо су ме сачекали ученици четвртог разреда и „преслишавали” читав час... Иако је то представљало право „хиљаду зашто”, било ми је драго њихово интересовање за наш средњи век.