Ван Гог на трансформатору

Од нашег дописника

Атина – Графити су у Атини стари колико и сам град. Било да је реч о уличној уметности или вандализму кроз ружно нарушавање фасада. Њихово постојање је доказ да је грчка престоница жива, да они који посежу за бојом покушавају да пресликају проблеме и главна обележја епохе у којој живе или да једноставно – улепшају стварност и окружење.

Међутим, идеја да се улични трансформатори за струју и телефон „обуку” у ново рухо и украсе делима познатих сликара донела је приобалној атинској општини Алимос признање из Холандије. Музеј Ван Гога у Амстердаму је на својој фејсбук страници недавно објавио фотографију једног таквог ормарића с „репродукцијом” Ван Гогове слике „Спаваћа соба у Арлу” или једноставно – „Соба”. Узбуђење је захватило све у општини, вест се прочула и друштвеним мрежама пренела у свет. Сазнало се да је реч о само једном из читаве серије уметничких дела којима су украшени углови улица Алимоса и иза којих стоји први човек општине, који је спровео у живот идеју о галерији на отвореном, изложби на којој су се нашла дела Ван Гога, Далија, Ворхола...

„Иницијатива да се улице улепшају покренута је пре неколико година у више грчких градова, али ми смо решили да је развијемо и улице Алимоса испунимо сликама светских и грчких сликара. Открили смо двоје талентованих младих уличних сликара из тима ’СпиЛек’ и замолили их да ружне трансформаторе претворе у уметничка дела”, каже за „Политику” градоначелник општине Алимос Андреа Кондили и подвлачи да је признање музеја у Амстердаму изазвало велико узбуђење међу становницима општине, али и гостима, који сада, како каже, поред плаже и мора, долазе и да виде и фотографишу копије слика познатих сликара.

„Улице су тако постале галерија на отвореном која нам улепшава живот, доноси позитивне емоције, чини нас бољима”, каже Кондили и подсећа да је општина за Нову годину становницима поделила календар у којем су биле репродукције слика из општинске галерије. Такође, управо у Алимосу је у годинама пре пандемије одржан фестивал грaфита на којима су улични сликари дочарали историјске јунаке, ликове из стрипова, пренели своје маштарије...

Андреа Кондили, градоначелник општине Алимос

Још у античко време графити су били уметност, слике којима су украшаване просторије и судећи по ономе што је сачувано у музејима, говорили су о забрањеној љубави, ратницима, филозофима... Њима су осликавани и зидови у египатском царству, старом Риму... У Грчкој је улично сликарство за време нацистичке окупације, грађанског рата и хунте добило политичку конотацију, да би се традиција наставила и данас, када велики број младих Грка управо кроз њих покушава да изрази незадовољство због кризе, незапослености, неизвесности... Од 2000. године графити постају све присутнији на атинским улицама, а са почетком економске кризе говори се о „епидемији графита”, јер стасава генерација младих који на фестивалима организованим по општинама спрејевима у боји изражавају своја осећања.

У појединим деловима Атине мурали украшавају зидове, зграде, пролазе. Највише их је у центру града, у Газију, Псирију, дуж линије пирејског метроа... Већ годинама туристима се приликом посете Атини нуде и организоване туре обиласка атинских мурала, графита и упознавање с радовима најпознатијих грчих уличних сликара. Велики је број туриста, посебно оних из Берлина, који познају и цене уличну уметност. У њиховом граду се месецима чека на ред да би неко од познатих уличних сликара осликао њихову зграду, и то за суме од више хиљада евра.

Многи од атинских уличних уметника познати су широм Европе... Таксис слика политичаре, често историјске личности, док Били Џи на својим муралима приказује животиње, а Дисизопијум сцене магичног реализма.

У управо објављеној књизи „Очи града – улична уметност”, Танасис Чулијарис, докторанд на Катедри за комуникацију Атинског универзитета Каподистрија, изучава појаву са естетског, социјалног, економског и политичког аспекта и каже да се „кроз читање илустрованих атинских зидова може видети покушај уметника да се на овај начин приближе социјалном и политичком пространству”.

Упоредо са онима који свом граду бојама желе да донесу свежину не би ли постао боље место за живот, стасала је и генерација са супротним схватањима – млади анархисти, који ту исту Атину уништавају, њене државне институције засипају патронама са црном и црвеном бојим покушавајући да тако покажу како се не слажу са системом, с владом, мерама забране у време пандемије... То су групе које се свакодневно сукобљавају с полицијом, пале аутомобиле и контејнере, разбијају излоге продавница и банака, подмећу експлозив и уништавају престоницу Грчке претварајући је у таоца свог незадовољства, сејући страх међу Атињанима – уништавају све што је лепо.

Социолози кажу да су жврљотине по тек окреченим фасадама изазов и реакција фрустрираних клинаца који „плачу да им помогне друштво које и не примећује да они постоје”. Има их на сваком кораку, али у Атини, чини се – превише. Општинске и градске власти троше огромне суме како би избрисале трагове њиховог вандализма, али нема правих мера и казни које би их зауставиле. Градоначелник Атине Костас Бакојанис тврди да неће одустати од намере да центар буде чист и да тек окречене фасаде поново заблистају. Користи се боја с које се лако спирају графити, па тако свако јутро градске екипе перу зидове, преко ноћи освану нови графити, а социолози уливају наду тврдњом да ће гнев и незадовољство једном ипак уминути.