Рај и пакао снова

После оног библијског кушања са дрвета сазнања које се, као што је познато, завршило изгоном из раја, човек није престао да „проба” плодове нових сазнања до којих је дошао. После рајског изгнанства највећи изазов понудила су му нова и све новија научна достигнућа, али то га није учинило нимало срећнијим. Напротив, цео прошли век и почетак новог учинили су га још несрећнијим. Ни митски изгон ни научна открића нису му дала одговор на питање које лебди око њега и обавија га као паукова мрежа. Могао је још једино да се врати самом себи и да у свом ониричком (никако рационалном) потражи изгубљени смисао.

Али, ту тек вребају праве Сциле и Харидбе, и блажени рај и страшни пакао. Иако прва научна истраживања снова почињу с Фројдом, а потом с Јунгом и њиховим ученицима, не треба одмах закључити да наши давни преци нису исто тако били колико фасцинирани, толико и заплашени својим сновима. То јанусовско лице снова генијални стари Грци дали су у руке богу Хипносу, како би било задовољено и заштићено и наше свесно и наше несвесно.

Тој, тако старој, а ипак до данас несазнајној области посвећен је најновији број чачанског часописа „Градац”, који је приредио Петар Јевремовић, сачинивши у свом избору избор од грчко-римске антике, преко Фројда и Јунга, који су снове учинили значајним делом личног и колективно несвесног, дакле целокупне европске културе, до каснијих истраживача који тешко да им се могу приближити увидом у наше ониричко. Да је којим случајем међу живима један од наших највећих песника Момчило Настасијевић, прокоментарисао би на себи својствен начин – да бављење и улазак у ониричко није за онога ко није припремљен; додали бисмо, за склиски пут између раја и пакла. Јер, у сновима је могуће и оно што је немогуће, зато што они нису ограничени временитошћу – у једној секунди сањања може да се проживи цео људски живот. У томе се састоји и парадокс снова (нисмо приметили да је неко од изабраних аутора то истакао) – да је човек као биће које је, од тренутка кад се родио, ограничено временом, само у својим сновима којих се често и не сећа безвремен и изван простора, без обзира што се сваки сан одвија у одређеном простору.

Због подсећања на Момчила Настасијевића, тај простор могли бисмо, као у његовој чувеној причи „Дарови моје рођаке Марије”, назвати даром који нам је подарио онај који нас је изгнао из раја.

Не, не кажемо то узалуд – снови су једини рај данашњег човека; они су чак стварнији од виртуелног света у којем живи, чак и онда кад су чудовишни и наговештавају наш овоземаљски крај или крај неког нама познатог. Иако невидљиви и најчешће несазнајни, снови су за данашњег човека једини доказ да је још људско биће, а не сајбер мен виртуелног света. На сву срећу, за разлику од човека симулакрума, човек још воли, живи, сазрева и спознаје сву коб и радост живота и, уз све то, може да сања и буде онолико слободан колико му његово несвесно дозвољава, односно онолико колико сам себи слободе у стварности додели. Звучи јеретички, али у данашњим репресивним друштвима, па макар се она звала и демократска, човек је заправо слободан само у својим сновима; у свим другим областима он је надгледан. Oн је само једна од многих административних бројки, на сву срећу без чипа у глави, што не значи да се једног дана тако нешто неће догодити. Зато бисмо декартовски могли да закључимо: „Сањам, дакле постојим”.

Да ли то значи да су снови једини трен нашег живота кад побеђујемо Кроносову косу коначности? Још једно од многих лица снова – нитима које не постоје у стварности, макар док сањамо, побеђујемо ту исту стварност.

Али, снови могу бити и израз пакла који нас окружује у животу, или ако су пророчка најава догађаја који ће се тек догодити. Подсетимо се само сна с белим вуковима који је стално сањао један Фројдов пацијент, иначе Рус. Сан је увек био исти – кроз прозор собе у којој спава увек изнова покушавају да уђу бели вукови. Фројд није успео да га излечи од страха који је у њему изазивала сцена с белим вуковима који би га најрадије растргли, али га је добро протумачио – сан је био антиципација страхота које ће се догодити у Русији после избијања револуције.

Колико нам је познато из Фројдове преписке, остало је неразјашњено зашто баш бели вукови, кад је „човек с вуковима”, како је познат у науци овај случај Руса племенитог порекла, сигурно био један од оних „белих” који су морали да беже из своје домовине. Наравно, због револуционарног терора, уобичајено називаног црвеним. На овом примеру могуће је схватити да је „стварност” снова нешто сасвим друго од стварне стварности. То је обрнута перспектива снова која је многе збуњивала. Дуго је мучила и самог Фројда, али је његов геније успео да га протумачи, иако „човека с вуковима” никад није излечио.

Иако су постали део науке, значења снова има колико и тумача. Поменимо још једно славно име: Павла Флоренског и његову књигу „На вододелници мисли – чланци о уметности”, коју је потписао као свештеник. Један од његових сневача сања да је учесник Француске револуције кога воде на гиљотину. Док маса урличе с одобравањем, сечиво се спушта на његов врат а он се ужаснут буди, да би истог часа на његову глава пала нека метална шипка. Флоренски је оригинално и генијално протумачио овај сан – сну је претходио узрок; заправо сневачу је најпре на врат пала метална шипка, а затим је он у једној секунди одсањао значајан део свог живота: револуцију, руљу и гиљотину која одсеца његову главу.

Снови које нам свако вече, кад лежемо да спавамо, дарује и Настасијевићева „рођака Марија”, не морају као претходни сан имати узрок који се заиста догодио; њих управо треба схватити као дарове ониричког, кад се предајемо грчком богу Хипносу, или нашем личном свемоћном божанству које се зове несвесно.