Сударање с прошлошћу неодраслих људи

Свако од нас у себи носи и оно дете какво је некада био и свако бар понекад пати од синдрома Петра Пана. Неодрасло дете заробљено у телу већ педесетогодишњака. Многима је познат тај осећај и он може чак бити добар стимуланс у савладавању терета свакодневице, уколико се не претвори у збрку од сударања са прошлошћу, у константну јадиковку како је некада било лепше и боље живети или у константно бекство од стварности у којој треба стално доносити и ваљане, зреле одлуке – како обично то чине одрасли и породично већ остварени људи.

 То сударање с прошлошћу и унутрашње одбијање одрастања и потпуног сазревања, уз стално присутан осећај неостварености чак и промашености живота у основи је теме којом се бави нови дугометражни играни филм „Жив човек” ауторског и брачног двојца Милена Марковић, сценариста, и Олег Новковић, редитељ, који је српску премијеру јуче имао на управо започетом 49. Фесту, у оквиру Главног такмичарског програма, у конкуренцији за награду „Београдски победник” (и у конкуренцији за „Политикину” награду „Милутин Чолић”).

 „Жив човек” је прича о београдском рокеру и некадашњем члану култног бенда „Синови” Игору Ђелићу Ђели (Никола Ђуричко), о његовој дугогодишњој жени Сунчици (Нада Шаргин), с којом има проблема, о њиховој деци – тинејџерима који приређују изненађења остарелим родитељима чији су изданци, о кругу пријатеља, и о мноштву грешака из прошлости с којима се треба суочити. Ово је и прича о жудњи за слободом, за љубављу, за спокојем унутар породице. Прича која пред гледаоца ставља дилему у покушају да и сам одговори на питање: „Када је човек жив?”

 У својој редитељској експликацији Олег Новковић (ово је његов седми филм) каже и да је „Жив човек” прича о свима нама, о људима који жуде, о људима који не прихватају оно што им је дато пошто нису добили оно о чему су сањали, о онима који и даље чекају да почне живот и које мори чежња за животом, и сваки дан, изнова и изнов они покушавају да уграбе нешто само да би заборавили да године неумољиво борају њихова лица и троше њихова тела... Над свим тим лебди и оно најважније питање – какав ћемо живот оставити својој деци.

Уз Николу Ђуричка и Наду Шаргин у филму играју и увек одличан Бојан Жировић, Јана Бјелица, Филип Хајдуковић, Ива Милановић, Тања Бошковић, Бранко Цвејић, Миодраг Мики Крстовић, Марта Бјелица, Соња Колачарић, Ивана Вуковић, Стефан Трифуновић... За издашну филмску фотографију заслужан је Миладин Чолаковић, за монтажу Лазар Предојев, а за музику Војислав Аралица. Продуценти филма су Урош Лазић и Љиљана Ђуричко, у сарадњи са копродуцентима из Немачке и Бугарске и уз подршку Министарства за културу Србије преко конкурса Филмског центра.

 Новковићев филм се приказује на Фесту и данас у 11.30 у сали Један Комбанк дворане, и у 14 сати у „Синеплекс Галерија Београд” у сали „Имакс”, али и у уторак 11. маја у 11.30 такође у Синеплексу у Галерији...