Како сломити Русију без борбе

Ми имамо другачији генетски, културни и морални код. Ово су речи Владимира Путина којима је одговорио на ону несрећну изнуђену изјаву Џозефа Бајдена да је руски председник убица. У том одговору било је још уздржаних и отрежњујућих речи, али је у овој Путиновој констатацији садржана суштина разлике између руског и америчког погледа на живот.

У ери све лошијих међусобних односа, недавно је један поглед саветника руског министра одбране на актуелну ситуацију привукао пажњу политичке јавности. Андреј Иљницки упозорио је да САД користе економске и информационе мере да понизе и покоре Русију, Путина, војску и Руску православну цркву. Он је објаснио да се води рат усмерен на људске умове.

Оно што се некад звало психолошки рат, данас се назива хибридни рат и представља цео сет мера, чији је циљ уништавање самосвести и традиционалних вредности, менталне и цивилизацијске основе друштва онога кога сматрате противником. Хибридни рат се у овом контексту примењује како би се нарушила веза између различитих генерација, пољуљало и уништило целокупно историјско и културно наслеђе.

Русија није једина држава против које на такав начин раде САД. Ирански председник Хасан Рохани је готово истим речима описао мере Вашингтона против Техерана – то је психолошки рат чији је циљ да изазове раздор међу Иранцима. Наметнуте санкције су усмерене на различите секторе, а Вашингтон предузима и додатне мере. Сви ти егзистенцијални проблеми, заједно с изложеношћу становништва менталној пресији, имају циљ да уздрмају темеље Ирана.

Пошто се не може с извесношћу предвидети како би се завршио конвенционални, сад већ извесно, нуклеарни рат између великих сила, процењује се да је сигурнији, иако нешто спорији пут, примена менталног рата на свим фронтовима као пут за заустављање опадајуће америчке хегемоније у свету. Недавно је бивши амбасадор САД у Русији Мајкл Макфол у свом чланку за „Форин аферс” написао да је неопходно да администрација Џозефа Бајдена директно комуницира с руским друштвом како би се супротставила Русији. Наравно, тај метод се примењује на многе државе чија дестабилизација одговара западним партнерима.

Најсвежији пример је недавно позивање руских тинејџера преко друштвених мрежа да изађу на протесте и заузму се за угрожена права Алексеја Наваљног, човека који невин чами у затвору без лекарске неге. На ширем плану, у тај пакет мера убрајају се санкције које САД и ЕУ обнављају Русији од 2014. године, оптужбе за тровања двоструког обавештајца Сергеја Скрипаља и цео пакет случаја „Наваљни” (с наводним тровањем, повратком у Русију, штрајком глађу, болешћу и протестима), геополитичка употреба вакцине против ковида 19... Дестабилизација државе и противничког система је у пуној снази, а искушења за „обичне” Русе има напретек, јер пандемија и улагање у војни сектор не остављају држави много простора за олакшање животних потреба.

Овај метод није нов и примењује се од памтивека. Први пут је ова знања забележио кинески писац и мислилац Сун Цу, у 6. веку пре нове ере, у спису „Умеће ратовања”, у којем је нагласио да, поред објективних околности, изузетну улогу игра и субјективно мишљење противника. Он је као идеал рата поставио циљ да се непријатељ победи тако што ће му се наметнути сопствена воља, а да за то не буде потребан физички сукоб. Касније је такав приступ еволуирао и добијао различите форме и називе.

Американац Семјуел Хантингтон тврдио је да се ратови у будућности неће водити између држава, него између култура и цивилизација. Раних деведесетих година прошлог столећа он је упозорио Запад да ће се његов сукоб с Русијом наставити, без обзира на слом комунизма, јер су цивилизацијске разлике толике да не може доћи до приближавања, него да је известан судар. Историјске чињенице очигледно потврђују овакво мишљење, јер је Запад радио против Русије и у време руске царске империје, иако у то време нису постојала никаква идеолошка разилажења – Русија је тада прихватала и развијала капиталистички друштвени поредак.

Кад је постала комунистичка, процес денацификације, покренут после Другог светског рата како би се потукао фашизам раних шездесетих година, усмерен је на борбу против комунизма. И данас се денацификација покушава спровести у различитим облицима у покореним државама.

Запад је у последњих неколико стотина година, практично од времена великих географских открића, тежио и успевао да своје идеје и концепте намеће народима остатка планете. Притом, нису само веровали у надмоћ свог концепта него су му били склони и због врло практичних разлога: он им је доносио корист јер су различитим методама успевали да придобију материјална богатства са освојених простора.

У међувремену, под притиском светских трендова, дошло је до формалне деколонизације, али се тај процес одвијао постепено и на начин како су га формулисале западне земље. То им је обезбедило могућност да се формално одрекну колонија, а да на сцену ступи други облик искоришћавања, касније назван неоколонијализам. Процес се одиграо тако што су колонијалне силе на просторима бивше колоније успостављале друштвене и економске односе који су били изразито повољни за бившу колонијалну власт и мање-више неповољни за новонасталу „слободну” државу.

Након тако дугог периода успостављене доминације, Запад те улоге не жели да се одрекне ни данас, него покушава да је трансформише у неки нови облик, али тако да његова позиција надмоћи не буде угрожена. За те циљеве користе сва расположива средства, од цивилизацијско-културолошких, преко економско-привредних и научнотехнолошких, до војних.

Сведоци смо да су се у неколико стотина година западне доминације мењале епохе, форме и облици друштвеног уређења, напредовале су наука и технологија, мењали су се друштвени и социјални односи. Укратко, мењао се људски светоназор, али је као константа остајала тежња Запада за доминацијом над другима. Не тако давно западни теоретичари су покушавали да убеде свет да су за успешан економски концепт неопходни демократско друштвено уређење, хришћанско духовно наслеђе, владавина права и висок степен људских права и слобода. Појава „четири азијска тигра”, њихов недвосмислени економски успех, а истовремено одсуство свих постављених параметара Запада – срушили су тај мит.

Вечита је људска тежња да се наметне своја воља, понајпре из лукративних разлога, али није занемарљива ни потреба људског бића да влада другим, чак и кад нема нарочиту корист од тога.