Мотив за утужење државе и банака

Некада давно у амфитеатрима Правног факултета у Београду професори кривичног и грађанског права су нас учили да за право нису битни они деликти који доводе до стварања незнатне штете и да се због таквих назовиделиката не могу водити спорови пред судом. Рецимо, ако нам неко украде паклицу цигарета ми не можемо да га тужимо због тога због мале штете. Тако је било тада и нико се није усуђивао да покреће такве парнице јер би код судија и суда изазвао подсмех и презир.

Сад су дошла нека нова времена кад је реч о таквим споровима. Многи се упињу да на непоштен начин оштете државу, банку, или неко треће лице тако што свесно и са злом намером покрећу мегаломанске парнице због „паклице цигарета”.

У свакодневној пракси примене права уочљиви су случајеви накнаде за минимално одузето земљиште, где је накнада за исто износила чак и мање од 500 динара. Обавестимо ранијег власника о понуди и рачунамо да ће рећи да му се не исплати да долази пред орган ради закључења споразума о тако минималној накнади, јер су трошкови за превоз дупло скупљи, а да се не рачуна дангуба. Каже нам странка да му не пада на памет да долази за тако мали износ. Ми сходно томе одложимо предмет у фиоку. Кад, не лези враже, није прошло 15 дана – стиже писмо овлашћених заступника, који потежу питање зашто та понуда није достављена ранијем власнику на разматрање. Тај поднесак је тарифиран са 17.500 динара, а дуг за странку је, рецимо, 236 динара. Одмах смо доставили наведену понуду и заказали рочиште, јер странка по закону има право да остварује и своја минимална права на накнаду. На рочишту пуномоћник тражи да се због мале вредности дате понуде (сматра да није понуђена тржишна вредност), предмет уступи надлежном ванпарничном суду и опет свој долазак на то рочиште тарифира напред наведеним износом.

Такав, слободно можемо рећи, безобразлук странке и њеног пуномоћника којим се покушава нанети стоструко већа штета због минималног дуга (јер је одузето земљиште у површини од 70 центиметара), треба хитно бити спречен и заустављен од стране државе, јер је реч о хиљадама таквих предмета, где вредност дуга није већа од 500 до 3.000 динара, а такве несавесне странке с пуномоћницима злоупотребом свога права и невероватним поступцима наносе немерљиво већу штету таквим малим дужницима (држава и банке). На крају дуг од 250 динара порасте на дуг од 50.000 динара, а често и више.

Иако нисам присталица мешања морала у право, у овако грубим марифетлуцима странака с њиховим пуномоћницима има свега осим поштеног парничења. Реч је о чистом изигравању закона ради остварења неких других накнада (рецимо трошкова поступка), а не за наплату стварне накнаде штете поверилаца, која је занемарљива од самога старта.

Држава мора једном за свагда да пропише у многим случајевима забрану изигравања прописа о дужничко-поверилачким односима, да забрани очигледне злоупотребе права, да спречи остваривање минималног и занемарљивог потраживања на такав начин, многоструко штетан за дужника. Свим судијама, повериоцима и дужницима треба да буде јасно и да им се забрани наношење штете која износи више од дуплог износа дуга. Према томе, за дуг од 250 динара дужник не може нити сме да буде оштећен више од 500 динара. Зато у Закону о парничном и ванпарничном поступку, или неком другом закону, мора да постоји таква норма која забрањује пуномоћницима да се о трошку државе или банке (дужника) упуштају у заштиту скоро непостојећих права, која се односе на „једну паклицу цигарета”.

Ово износимо због тога што је то изузетно масовна појава, а законодавац никако да се досети да спречи ту, слободно можемо рећи, пошаст злоупотребе права и изигравања закона, која је посебно примећена и у примени Закона о доступности информација од јавног значаја. Не може држава да толерише такве очигледне штетне поступке пред својим судовима. Дакле, основни дуг по закону никада не би смео да пређе његов дупли износ у свим случајевима, па ако се заступницима исплати – они нека воде такве парнице о трошку као бајаги оштећених лица, којима држава дугује читавих 250 динара. У том случају све те трошкове преко дуплог износа дуга треба да сноси сам вајни поверилац, који је ангажовао пуномоћника за читавих 250 динара, без обзира на успех у парници. Ово стога што таква парница и свака парница не може да производи трошкове поступка који су дупло већи од основног дуга.

Симо С. Стокић,
дипл. правник