Motiv za utuženje države i banaka

Nekada davno u amfiteatrima Pravnog fakulteta u Beogradu profesori krivičnog i građanskog prava su nas učili da za pravo nisu bitni oni delikti koji dovode do stvaranja neznatne štete i da se zbog takvih nazovidelikata ne mogu voditi sporovi pred sudom. Recimo, ako nam neko ukrade paklicu cigareta mi ne možemo da ga tužimo zbog toga zbog male štete. Tako je bilo tada i niko se nije usuđivao da pokreće takve parnice jer bi kod sudija i suda izazvao podsmeh i prezir.

Sad su došla neka nova vremena kad je reč o takvim sporovima. Mnogi se upinju da na nepošten način oštete državu, banku, ili neko treće lice tako što svesno i sa zlom namerom pokreću megalomanske parnice zbog „paklice cigareta”.

U svakodnevnoj praksi primene prava uočljivi su slučajevi naknade za minimalno oduzeto zemljište, gde je naknada za isto iznosila čak i manje od 500 dinara. Obavestimo ranijeg vlasnika o ponudi i računamo da će reći da mu se ne isplati da dolazi pred organ radi zaključenja sporazuma o tako minimalnoj naknadi, jer su troškovi za prevoz duplo skuplji, a da se ne računa danguba. Kaže nam stranka da mu ne pada na pamet da dolazi za tako mali iznos. Mi shodno tome odložimo predmet u fioku. Kad, ne lezi vraže, nije prošlo 15 dana – stiže pismo ovlašćenih zastupnika, koji potežu pitanje zašto ta ponuda nije dostavljena ranijem vlasniku na razmatranje. Taj podnesak je tarifiran sa 17.500 dinara, a dug za stranku je, recimo, 236 dinara. Odmah smo dostavili navedenu ponudu i zakazali ročište, jer stranka po zakonu ima pravo da ostvaruje i svoja minimalna prava na naknadu. Na ročištu punomoćnik traži da se zbog male vrednosti date ponude (smatra da nije ponuđena tržišna vrednost), predmet ustupi nadležnom vanparničnom sudu i opet svoj dolazak na to ročište tarifira napred navedenim iznosom.

Takav, slobodno možemo reći, bezobrazluk stranke i njenog punomoćnika kojim se pokušava naneti stostruko veća šteta zbog minimalnog duga (jer je oduzeto zemljište u površini od 70 centimetara), treba hitno biti sprečen i zaustavljen od strane države, jer je reč o hiljadama takvih predmeta, gde vrednost duga nije veća od 500 do 3.000 dinara, a takve nesavesne stranke s punomoćnicima zloupotrebom svoga prava i neverovatnim postupcima nanose nemerljivo veću štetu takvim malim dužnicima (država i banke). Na kraju dug od 250 dinara poraste na dug od 50.000 dinara, a često i više.

Iako nisam pristalica mešanja morala u pravo, u ovako grubim marifetlucima stranaka s njihovim punomoćnicima ima svega osim poštenog parničenja. Reč je o čistom izigravanju zakona radi ostvarenja nekih drugih naknada (recimo troškova postupka), a ne za naplatu stvarne naknade štete poverilaca, koja je zanemarljiva od samoga starta.

Država mora jednom za svagda da propiše u mnogim slučajevima zabranu izigravanja propisa o dužničko-poverilačkim odnosima, da zabrani očigledne zloupotrebe prava, da spreči ostvarivanje minimalnog i zanemarljivog potraživanja na takav način, mnogostruko štetan za dužnika. Svim sudijama, poveriocima i dužnicima treba da bude jasno i da im se zabrani nanošenje štete koja iznosi više od duplog iznosa duga. Prema tome, za dug od 250 dinara dužnik ne može niti sme da bude oštećen više od 500 dinara. Zato u Zakonu o parničnom i vanparničnom postupku, ili nekom drugom zakonu, mora da postoji takva norma koja zabranjuje punomoćnicima da se o trošku države ili banke (dužnika) upuštaju u zaštitu skoro nepostojećih prava, koja se odnose na „jednu paklicu cigareta”.

Ovo iznosimo zbog toga što je to izuzetno masovna pojava, a zakonodavac nikako da se doseti da spreči tu, slobodno možemo reći, pošast zloupotrebe prava i izigravanja zakona, koja je posebno primećena i u primeni Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja. Ne može država da toleriše takve očigledne štetne postupke pred svojim sudovima. Dakle, osnovni dug po zakonu nikada ne bi smeo da pređe njegov dupli iznos u svim slučajevima, pa ako se zastupnicima isplati – oni neka vode takve parnice o trošku kao bajagi oštećenih lica, kojima država duguje čitavih 250 dinara. U tom slučaju sve te troškove preko duplog iznosa duga treba da snosi sam vajni poverilac, koji je angažovao punomoćnika za čitavih 250 dinara, bez obzira na uspeh u parnici. Ovo stoga što takva parnica i svaka parnica ne može da proizvodi troškove postupka koji su duplo veći od osnovnog duga.

Simo S. Stokić,
dipl. pravnik