Горки талог депресије

Јована Глигоријевић, новинарка недељника „Време”

О свом искуству живота с депресијом и паничним поремећајем писала сам и причала много. Више него што они који ме воле мисле да треба, али сасвим довољно да у исто време буду и поносни на мене.

У децембру 2013. добила сам праву дијагнозу и погрешну терапију. У октобру 2014. схватила сам да та терапија баш и не ради. У јануару 2015. променила сам психијатра. Од јула 2017. ја сам особа којој антидепресиви више нису потребни.

Као горки талог депресије још увек са собом носим огромну количину анксиозности, али емпиријски је утврђено да се моји најгори страхови и сценарији које вртим у глави остварују у тачно нула одсто случајева. И тако, мало се тресем, мало се гушим, али важно је да сам жива и здрава!

Овде морам да направим мали флешбек: на психотерапију идем од 2011. године. Да, тек 2013. испоставило се да то „нешто” има своје име и шифру која почиње на Ф, али очигледно је да сам још две године раније схватила да ми је потребна помоћ.

Србија је дубоко стигматизујуће друштво. А моја прича је, у суштини, она са срећним крајем, па ћу почети од овог другог: колико ме је коштало јавно признање да се лечим од депресије и да су панични напади и анксиозност део моје свакодневице…

Мислим да је моје излечење почело оног тренутка кад сам одлучила да победим и угазим депресију. Побожно сам пила терапију, позајмљивала новац за психотерапију, читала све што ми је падало под руку, а ја сматрала да може да ми помогне (између осталог и Нови завет, иако нисам верница).

Књига која ми је највише помогла, а разлоге ћу прећутати јер су превише лични, јесте књига Виктора Франкла „Зашто се нисте убили”.

Већ излечена, испровоцирана начином на који су домаћи медији извештавали о једном самоубиству, написала сам текст чији је наслов био парафраза В. Франкла: „Зашто се нисам убила”. Сам текст је управо о томе да самоубиство за мене никад није ни било опција јер сам имала сваку подршку која се може замислити, укључујући и сплет срећних околности.

Наслов ме је, међутим, скупо коштао. Иако сам новинарка, иако сам уредница, занемарила сам чињеницу да већина људи не чита даље од наслова, преценила сам читаоце мислећи да су сви чули за Франклову књигу.

У очима једног дела јавности, који се даље од наслова није макао, ја сам и данас суицидална жена која „не треба да живи више од првог спрата”, „увек је једном ногом на симсу”, „уцењује уреднике претњама да ће се убити” и, једино што ме стварно брине, „особа која је сама признала да је душевно оболела, па је не треба звати да коментарише унутрашњу политику, нити читати њене текстове јер није урачунљива”.

Стигматизација ме погађа мало, али ме плаши много.

Да се разумемо: давно бих се повукла из свог посла да ме ово много погађа. Погађа ме мало, али плаши ме много. Не због мене, него због тога што знам колико ме људи на друштвеним мрежама прати јер има проблеме сличне мојима.

Плаши ме јер ја сам се извукла, али многи се још боре и не знам како на њих утичу поруке оних који немају оправдање у виду дијагнозе јер предрасуде и злоба нису дијагноза, него ствар карактера.

Србија је и друштво парадокса, па се тако догађа да најгоре увреде о свом менталном стању добијам од јавне личности која је такође јавно проговорила да иде код психијатра и да је на фармакотерапији.

А како сам исто ово схватила на, условно речено, лепши начин? Тако што су моји инбокси препуни, а кад кажем препуни, мислим на хиљаде порука оних који немају коме (осим свом психијатру) да кажу како им је. Од околине немају разумевање или добро крију да им је лоше (изненадили бисте се како ми, депресивни, добро глумимо и како знамо да будемо духовити и „увек насмејани”).

Има тих порука на хиљаде, али једну ћу памтити заувек: „Јуче сам прочитала твој текст и решила да се ипак вратим кући с посла. Јуче сам те мрзела, а данас сам ти захвална што моја деца и даље имају мајку.”

Депресија се лечи. Део излечења је и разговор о болести. Не ућуткујмо људе око себе, боље је да научимо како да слушамо.

Управо зато сам и подржала нову кампању Хемофарм фондације „Несаломиви” у нади да ће моја исповест помоћи другима у борби против ове болести. Различите животне приче доступне су на веб-сајту „nesalomivi.rs”.