Слепи путник за Европу

Са позиције Слепог Путника за Европу јављам да је Трећи међународни фестивал кратке приче Кикинда Шорт – завршен! Двадесет два аутора из девет европских земаља прво се окупило у Београду, где су у препуној башти СКЦ-а 25. и 26. јуна читали своје приче, да би се затим пребацили у Кикинду, под окриље госпође Вере Удицки, у прекрасно двориште Народне библиотеке „Јован Поповић”, организатора Кикинда Шорта. Ту су се задржали још два дана. И две ноћи!

Већ током пребацивања у Кикинду показало се да су млади у Србији лепо васпитани, а не као што се прича. Наиме, најмлађи учесник фестивала, писац Марко Шелић а хип-хопер Марчело уступио је место у превозу најстаријем, Данилу Николићу, а он је у Кикинду отишао редовном аутобуском линијом. Доајен српске кратке приче и добитник НИН-ове награде, шармантни Данило Николић, на Кикинда Шорту се појавио као Гост изненађења, а у „селекцији” Специјалног госта, Ненада Шапоње, новосадског песника, књижевног критичара, есејисте, издавача и, ето и бонус изненађења, аутора кратких прича!

О међународном значају и могућим реперкусијама Кикинда Шорта говори и озбиљност са којом је ЊКВ Елизабета Друга одабрала своју репрезентацију: Љупка и енергична Клер Вигфал већ прве вечери постала је звезда мушке слушалачке/стваралачке публике, без обзира на узраст и знање енглеског језика. Понуде за преводе на српски пљуштале су са свих страна! Неодољиви Питер Хобс, који се прошле године, заједно са Руждијем и Барнсом, нашао у најужем избору за тренутно вероватно најпрестижнију светску књижевну награду, даблински IMPAC, освојио је женска срца „од Вардара па до Триглава“, а и нешто северније од тога. Док је Пол Ивин, повратник у Британију из новозеландске дијаспоре и писац необично духовитог бревијара лондонских пабова освојио буквално све, а нарочито организаторе жељом да у неком „традиционалном српском пабу” слуша „језиву српску турбо фолк музику”. Добар глас се, очито, далеко чује! Како су сви учесници фестивала добили задатак да о Кикинда Шорту напишу причу, путопис или репортажу, нема никакве сумње да ће Пол Ивин радњу своје приче сместити у кафану „Дионис” где му је горња жеља испуњена. И не само њему, патили смо групно и аутентично.

Мађарско говорно подручје било је заступљено незамењивим Габором Вирагом, уз подршку преводилаца Роланда Оршчика и Арпада Колара. Теорију о Вираговој незамењивости подржава и чињеница да се он уопште није појавио, али да је упркос томе био најчешће помињано име међу писцима.

Прво вече читања кратких прича у Кикинди за организаторе и многобројне младе волонтере било је посебно стресно, спремао се летњи пљусак, а бина пуна „музике на струју”. Програм се ипак успешно одвијао, све до пред крај, када су кикиндски репери кратким програмом требали да најаве читање свог старијег колеге Марчела. А онда се деци осладило и нису пуштали микрофоне све до првих капи кише! „Настрада Марко од братске реперске руке”, вајкао се наш домаћин, Срђан Срдић, писац. Да бисмо сви, стиснути под три огромна сунцобрана/кишобрана, убрзо схватили да нико од стотинак млађаних Марчелових обожавалаца није напустио двориште, да стоје на пљуску, могуће по први пут у библиотеци, и чекају. А где је публика ту је и наступ, под сунцобраном – под сунцобраном! Марчело је професионално узео бежични микрофон, отворио Маркову књигу и почео. После се стрпљиво до нека доба клинцима потписивао на мокре папире.

Како је Шелићев лит-хоп звучао нећу препричавати, рећи ћу само да је био јако стимулативан за старије колеге, те да је сутрадан аустријска песникиња Ен Котен на бину износила и намештај; да је Бојан Бабић после целе ноћи увежбавања у лифту био одличан; да је Вуле Журић певао и демонстрирао кунг-фу вештине; да су Словенке извеле перформанс под интерним насловом „Поезију ће сви писати”; да Агњешка Клос изванредно говори пољски; да је Горан Богуновић из Загреба, иначе ексклузивац београдског Корнета, након читања са својом групом „Радост” одржао и получасовни концерт; да је Габор Вираг, штуцајући, пропустио све што се пропустити може...

А све пред бројним младим Кикинђанима који ће европску литерарну журку у библиотеци још дуго, дуго памтити. Као и њихове маме и тетке, чланице библиотеке. „Само кад сам га једном видела овде, могу сутра да умрем!” чула сам једну како каже.