Опозиција окупља БиХ, националисти бесни

Одавно из државе у којој национално-верски концепт деценијама гуши грађанско-секуларни није стигла тако охрабрујућа вест: опозиционе странке из два ентитета Босне и Херцеговине договарају усаглашен ангажман у припреми за опште изборе 2022.

„Издаја”, углас су повикали лидери три националне странке који себе представљају као ексклузивне заштитнике Бошњака, Срба и Хрвата. Њихова изнуђена вишетаборска паљба одмах је отворила расправу о томе ко је издајник а ко заштитник националних интереса.

Договор шест опозиционих странака, први те врсте, отвара сасвим нове перспективе иако на нивоу завнобиховске државности то не би значило стварање неке идеолошки кохерентне опозиције. Опозиционари само намеравају да привуку бираче политичким програмима, што значи да се обраћају Бошњацима, Србима, Хрватима и другима. Тако се стварају споне које увезују Босну по линијама демократског грађанског друштва.

То је квалитативна разлика у поређењу са периодом од завршетка рата када су владајуће три националне партије окупирале читав политички простор омогућавајући раст међуетничких и међуверских нетрпељивости и онемогућавајући да БиХ профункционише као нормална држава.

Да би настала грађанска Босна, предуслов је елиминација странака које почивају на националним основама. Одувек сам сматрао да вишепартијско премрежавање одређеног простора има фузионо дејство: десница, центар и левица боре се за власт али свима је стало да у случају победе власт врше на целокупном државном простору. Политичке партије делују као амалгам који људе спаја по идеолошким сличностима, а тврдити да су идеологије изумрле је бесмислица.

Све супротно од националистичких партија и њиховог фисионог ефекта: укидају озбиљан политички живот уместо којег нуде поједностављено свођење бирача само на њихово етничко порекло или веру – категорије које су добили рођењем а не слободним учешћем у политичком животу.

Наводно је све закувао Младен Иванић, почасни председник Партије демократског прогреса, рекавши у једном интервјуу да би било добро да опозиционе странке из Републике Српске пронађу партнере у другом ентитету.

Прво су представници три опозиционе странке РС на састанку на Јахорини договориле заједнички наступ на изборима 2022. Убрзо су се огласили председници три опозиционе странке из Федерације најавом да би БиХ могла добити „широку политичку платформу на нивоу целе државе”.

„Отварају се врата за могућност прављења широког блока, платформе за изборе! Наша жеља је да пружимо нову наду, да вратимо шансу, да свако буде поносан припадник свог народа. Мало више Босанац и Херцеговац! Да градимо БиХ”, изјавио је Нермин Никшић, председник Социјалдемократске партије БиХ.

Почело је окупљање чији је план да се, упркос идеолошким разликама, усмере на борбу против корупције, за образовање, бољи живот, останак младих. Такав програм подржава и председник Српске демократске странке и бивши председник РС Мирко Шаровић уз ограду да „имамо доста разлика око крупних питања, то је увек замка за сарадњу. Ако сарађујемо, не значи да смо у савезу”.

Досад најпознатији покушај уједињења политичара и јавних личности на нивоу БиХ био је Покрет за промене у коме су деловали интелектуалци из свих народа али и многи данас активни политичари из владајућих и опозиционих странака. Каква ће бити судбина новог покушаја?

Институционализовано или не, опозиционо партнерство озбиљно је изнервирало лидере Странке демократске акције (СДА) у Сарајеву и Странке независних социјалдемократа (СНСД) у Бањалуци, док у Мостару нема превише узбуђења пошто је Хрватска демократска заједница БиХ (ХДЗ БиХ) успела да током година демонтира или себи привуче сваку важнију опозицију.

Лидер СДА Бакир Изетбеговић озбиљно је начет аферама и распадом здравственог система којим, званично или незванично, управља његова супруга, па у иницијативи опозиције види велику опасност. Социјалдемократија у ФБиХ је једина права брана његовом концепту тронационалне поделе, а није се компромитовала у корупцијским аферама или сумњивим политичким аранжманима. Њено ширење је „издаја” Босне грми Изетбеговић док прети новим ратом.

Лидер ХДЗ-а БиХ Драган Човић има своје планове око Херцег Босне, а опозиционо окупљање не иде у прилог његових очекивања о трећем ентитету у време конфликта са Бошњацима око изборног закона.

Председавајући Председништва БиХ Милорад Додик и лидер СНСД-а одавно тврди да ће Београд и Бањалука у будућности бити у једној држави пошто је то „природно, фер и поштено”, и упорно брани тезу о „мирном разлазу”.

Додик препознаје да окупљање опозиције на нивоу државе озбиљно угрожава његов сепаратистички пројекат јер та иницијатива директно демантује његове речи да „у БиХ нема никаквог кохезионог елемента који би могао да окупи конститутивне народе” и да је „грађанско уређење апсолутно неприменљиво у БиХ”.

Подводи га под мрску му „унитаризацију”, покушава да „продату” опозицију у РС огади због „наклоности” према Сарајеву, а могуће заједничко деловање опозиционе шесторке види као „памет странаца, америчке или британске амбасаде”.

Могуће је да је Додик и у праву и да је иницијатива потекла негде из иностранства. Од кога? Свакако од снага које желе да се супротставе клерикалним, ксенофобним националистичким десничарима, анонимним коауторима „нон-пејпера” Јанеза Јанше.

Група посланика критикује ЕУ око европских интеграција и реформских процеса, што је шамар шефу Делегације ЕУ у БиХ кога сумњиче да благонаклоно гледа на антиевропске предлоге који долазе од ХДЗ-а а подржава их СНСД.

Да ли то значи да се Босна актуелизује као периферни европски фронт на коме либерална Европа, уз очекивану подршку администрације Џоа Бајдена, жели да заустави налет деснице која поново покушава да промовише етничку политику?

У овом правцу већ неколико година размишља немачки политичар Кристијан Шварц-Шилинг, некадашњи високи представник и аутор књиге „Проиграни мир у Босни – европски неуспех на Балкану”, који тврди да се варају они који мисле да је Бајден заборавио БиХ.

Порука је јасна: Запад не сме поново да толерише дезинтегративне процесе. Удружена БиХ опозиција могла би да буде први моћан савезник. Антидот растућем национализму и идејама о прекрајању граница држава западног Балкана које неодољиво подсећају на деведесете.

Окупљање опозиције много је више од политичког пактирања. Оно делује као мелем растрзане земље. Копање по старим ранама неће Босну излечити од пандемије нити опоравити економију.

За сада није познато кад ће тачно доћи до првог састанка опозиционих лидера из оба ентитета, када ће бити јасније да ли садашње најаве БиХ отварају нову шансу, нови почетак заснован на приближавању нација и појединаца, уз међусобно поштовање и уважавање сопствене традиције јер национално осећање није злочин већ дубока потреба и појединаца и заједница.