Сироти динар

Динару, као рђавом ђаку, ништа не вреди што је бољи и вреднији. Мало ко му то не признаје. Још му и замерају на пркосу што обара вредност евру, долару, а богами и „швајцарцу”. Неки би чак и да га замене за евро. А, Устав, а монетарни суверенитет, а традиција? Ма кога то још занима. Сироти динар, такав какав јесте, мало ко чак и чува – штеди. Свега два до три процента од укупне штедње је у динарима. Остало је у омиљеним еврима, „швајцарцима” или доларима. Али, ми због тога ништа нисмо ближи Европи или Америци, нити смо дражи „међународној заједници”. Напротив.

Многи би волели да динар сваки дан посрне и изгуби који проценат вредности. Докле? Што више, то боље. Учени људи тврде да му је доња, прихватљива, граница између 140 до 150 динара за евро. Зашто не и свих 200 динара. Боље да га у старту што више обезвредимо, јер ће се опет одважити и почети да девалвира моћне валуте.

Гувернер НБС, Радован Јелашић, као старатељ, нежељеног, а по много чему и запуштеног детета од малих ногу, ради то што мора. Преокупиран бригом за инфлацију малишу је препустио улици. Па ко да више. Са већом понудом стране „лове” несрећник се осоколи и мање их зарезује, али са оскудицом, почиње да пада. Да не би много посрнуо, гувернер изнесе на тржиште који милион евра из девизних резерви и спасе га већих искушења. То се дешава веома ретко и гувернер ту чињеницу записује себи као велики плус у његовом економском васпитавању и монетарном стасавању. Тако динар чак и без видљивог појаса за спасавање – плива.

И тако из дана у дан, из месеца у месец, а богами и из године у годину. 

То што се с динаром не може напоље и што га нико тамо неће, мало кога занима. Важно је да је разменљив (конвертибилан) код куће. На курсним листама га у свету нигде нема. И зашто би? Ни његову милу мајку Србију, која мало шта чини да га оснажи, не желе тамо баш раширених руку, нити се она много труди да побољша свој имиџ.

Између многих неразумљивих сигнала она свету шаље и један свима опште разумљив – двоцифрену стопу инфлације. Шпекулише се са 14 до 15 одсто до краја ове године. Та информација пуно тога казује и о нама, нашој економији, па и националној валути. Што да не прогласимо стопостотну инфлацију. Бар за почетак. И?

Шта бисмо добили? Томе би свакако ваљало подучити актуелног гувернера, коме је, вероватно, промакла чињеница да је из савремених економских и монетарних доктрина избрисан појам – девалвација.

Као да би нам тим чаробним штапићем извоз, само не знамо чега, вртоглаво поскочио, а обавезе према свету, као и оне у земљи, поготово грађана за зајмове код банака са девизном знаком, пале у минус. Одлетеле би, наравно, у небо.

Овој земљи, дакле, није највећа мука сироти динар. Она је такав какви смо и ми. Ни гори ни бољи. Данска, која је у Европској унији и није се одрекла своје круне због евра, може да нам буде само пример да проблем није у валути, већ у привредној снази земље и умешности економске политике да је води. А то нама одавно фали па нам је динар за све крив.