Муке несуђеног магистра

Мерено количином утрошене хартије за штампање различитих захтева, решења, извештаја, жалби, тужби, покушај Драгана Милинковића да на основу образовања у Данској стекне звање нашег магистра, за сада, тежи већ два и по килограма. Поступак признавања дипломе Правног факултета из Копенхагена (и тамо урађен магистарски рад), започет 11. октобра 2006. године, упркос законском року од 60 дана, завршио се одлуком Новосадског универзитета 13. септембра 2007. године да му призна само стручни назив дипломирани правник-мастер. С правом да, ако жели, може и да докторира.

Магистар и магистарски рад – не може, мада су судски тумачи другачије превели донете дипломе и потврде из Данске. Милинковићева диплома је, по њиховом мишљењу, „други ниво терцијарног образовања које се базира на истраживању”, па му је „сходно министарској наредби бр. 698 која се односи на образовање из области права на Универзитету у Копенхагену и успешно положених испита” додељена академска титула магистар права.

Драган Милинковић тренутно је запослен у данском Министарству транспорта и саобраћаја, на правним пословима. Већ 16 година живи у Данској, породичан је човек са петоро деце од којих најстарија девојчица ове године полази у школу. Жели да се врати у Србију да, како каже, од своје деце не прави модерне јаничаре, већ да она иду овде у школу. Рођен је у Бањалуци, тамо је завршио Правни факултет, ожењен је Наташом која као лекар сада ради на Психијатријској клиници у Копенхагену.

– Због опште ситуације 1992. године сам отишао из земље. Да бих скратио време чекања на посао, а и да бих проширио своје видике, уписао сам поново студије права. Иначе, основне студије права тамо трају три године и подразумевају писање научноистраживачког рада. Ја сам се бавио темом „Сувласништво над некретнинама”. Потом се студије настављају још две године када се пише други рад, а моја тема је била из привредног права и насловљена је „Неки од начина престанка постојања деоничких друштава”. Два судска тумача превела су то 2004. године овај други као магистарски рад – објашњава Милинковић.

– Читава прича почиње када сам се у Новом Саду нашао у канцеларији Петра Радоњанина, у Ректорату Новосадског универзитета. Он је својевремено био службено лице које се бави издавањем страних школских исправа, док није ове године, како сам чуо, отишао у пензију.

Све што сам у том захтеву написао преписао сам из Закона о високошколском образовању, из члана 104, где сам затражио да ми се утврди право на образовање и право на запослење. Онда ми је Радоњанин рекао да морам да допишем и ово „и признате академски назив магистар правних наука – одсек имовинска права” – сећа се наш саговорник.

И сада ту почиње прича која би могла да се напише на 50 страница. Драган Милинковић нам своје двогодишње догодовштине описује најкраће што може.

Углавном, документа су предата Новосадском универзитету и никаквог одговора није било до почетка јуна 2007. године. Иначе, комисија која се бавила Милинковићевим захтевом радила је у саставу Зоран Арсић, као председник и две професорке Маја Станивуковић и Гордана Ковачек-Станић, као чланови те комисије. Сви са Правног факултета у Новом Саду.

– Одем код професора Арсића и он ми каже да мој рад није довољно велики. То што ми је он рекао није било тачно, јер сам на интернет-страници Правног факултета касније нашао да је минимум за такав рад 80 страница. Мој рад „Неки од начина престанка постојања деоничких друштава”, написан у електронској форми, имао је 120 страница. У поступку који је покренут било је битно нешто друго – права која сам ја стекао, а то не подразумева анализу рада. Имам диплому коју сам стекао у једној земљи, по том и том образовном систему и њихово је да виде признају ли тај план и програм и установе како да тим стеченим правима признају важење у образовном систему Републике Србије. Мастер студије и „Болоња” с тим немају везе, јер су усвојени после предаје мог захтева – каже Милинковић.

-----------------------------------------------------------

Судски спор је у току

Смиља Лалић, генерални секретар Универзитета у Новом Саду, како каже, врло добро је упозната са случајем Драгана Милинковића. И сама је са њим неколико пута разговарала и схвата да се човек нашао у проблему јер не може да регулише степен свог образовања, то упише у радну књижицу и запосли се. Али, Сенат Универзитета је прихватио мишљење стручне комисије која је сматрала да Милинковићу не може да се призна магистарско звање по старом систему, већ само дипломирани правник по новом, а пошто су, по речима генералног секретара, стари и нови систем изједначени, њему је тиме отворен пут да докторира ако то буде хтео.

Наша саговорница, ипак, истиче да је Милинковић покренуо управни поступак и да ће по завршетку судског спора Универзитет у Новом Саду поступити онако како то буде налагала пресуда. Иначе, Смиља Лалић подсећа да је Сенат Универзитета добио подршку за своју одлуку о предлогу да Милинковић буде проглашен дипломираним правником без признавања магистарског звања и од Покрајинског секретаријата за образовање и Министарства просвете Србије.