Историја у кадру ратног сниматеља (ВИДЕО)

Призрен, мај 1999. године, НАТО агресија је у јеку. Екипа „Застава филма”, мали тим окупљен око војног сниматеља Мирка Лукановића, покушала је да се мало одмори, након више од месец дана снимања ратних страхота. Изненада је одјекнула експлозија, овог пута на удару се нашло ромско насеље, никоме није јасно зашто.

– На месту бомбардовања били смо одмах, пре спасилачких екипа, па смо истовремено снимали и извлачили мртве и повређене. Док смо радили два посла, мој колега сниматељ из Грчке оставио је камеру и плакао. Испод рушевине угледали смо нечији лакат. После откопавања појавила су се уста, а након неколико минута и цела глава, за коју нисмо знали да ли је на телу. Човек је, на срећу, почео да се тресе и полако долази к себи. У близини се чула вриска, попут дечијих јаука. Ипак, испоставило се да је реч о јарету, коje смо такође спасили – сећа се Лукановић тих ратних призора које је снимио.

Он је био сведок многих сличних догађаја и аутор је неких од најдраматичнијих и најемотивнијих кадрова из тог рата, снимио је стравичне последице бомбардовања Ниша касетним бомбама, али и ратно венчање недалеко од прве линије фронта, границе према Албанији.

Документација која је остала иза нашег саговорника који ускоро испуњава услове за пензију, право je благо – посебно снимци из ратова деведесетих година прошлог века. Такође и они из мирнодопског војничког живота које је забележио и као сниматељ емисије „Дозволите”, која се ради у копродукцији „Застава филма” и РТС-а, данас у дигиталној технологији наравно.

Мирко Лукановић је рођен у у Тузли 1956. године, завршио је средњу школу за кинооператере. Средином седамдесетих долази у Београд, тачније Топчидер, на одслужење војног рока. У „Застава филму” су чули да је стигао војник са образовањем које је њима потребно и од тада траје његова веза са овом војном институцијом. Одслужио је војни рок, али после 15 дана зову га да се врати и нуде му посао у „Застава филму”.

– Сећам се да је прво снимање на коме сам радио било у Ужицу. Камера је била са филмском траком, а с њоме се морало рационално поступати, јер је била скупа. Покривали смо целу тадашњу СФРЈ, на терену се остајало по месец дана – каже Лукановић.

Наш саговорник је снимао и трагичне догађаје, као што су падови војних авиона и страдања пилота, од којих је неке познавао. Документовао је призор после масакра у касарни у Параћину 1987. године, када је један војник, Албанац са Космета, убио четворицу војника, што је по мишљењу многих био догађај који је најавио крваве године које су уследиле.

Почетак деведесетих година донео је распад СФРЈ. Бесни рат у Хрватској, а затим и у БиХ. Лукановић је на терену, снима догађаје од којих ће неки постати општепознати – као што је, на пример, размена заробљеника у Сарвашу код Осијека 1992. године. То је она сцена када Бранимир Главаш, обраћајући се хрватским заробљеницима који му прилазе након што су пуштени са српске стране, изговара: „Сада слободно можете рећи да сте усташе!” Исте године у Добоју, снимајући на првој линији, Лукановић пуком срећом није повређен или заробљен.

По окончању ратова у Хрватској и БиХ, наступа пар мирних година, али полако почиње да ври на Косову и Метохији. Мирко прати редовне активности војске у јужној покрајини, али снима догађаје који ће најавити буру, као што су биле демонстрације Албанаца. Први оружани сукоби, напади ОВК на МУП и касније ВЈ, почињу 1998. године. Граничари настоје да спрече кријумчарење наоружања из Албаније и наш саговорник документује све те догађаје.

Непосредно уочи НАТО агресије одлази на један у низу задатака на Космет. Овог пута возом, војним транспортом из станице у Топчидеру. Лукановићу није до одмора на ноћном путовању, узима камеру и шета кроз вагоне, снимајући путнике. Војници су млади, полетни, неке од њих на успутним станицама сачекују породице. Официри делују забринуто. У кадру су сузе у очима родбине и војника, док воз полако креће из станица према Косову. Неки од путника, испоставиће се, неће се вратити породицама. Тако је настао касније награђивани документарни филм „Воз”.

НАТО агресија нашег саговорника затиче у Београду, већ прве ратне ноћи снима последице бомбардовања у Липовичкој шуми, а затим и призоре после напада на војни аеродром у Батајници, фабрику авиона „Утва” у Панчеву, олупину обореног „невидљивог” Ф-117А... Одлази на Космет и тамо бележи најзначајнији материјал, који ће бити обједињен у документарном серијалу „Дневник ратног сниматеља 1999. године”, који, као и филм „Воз”, бележи изузетну гледаност на Јутјубу. Јужну покрајину напустио је по окончању рата, непосредно по доласку руских падобранаца и уласку Кфора, снимајући тешке тренутке повлачења ВЈ и дела српског становништва.