Надал свргао Федерера

 Какав финале у најсветијем храму тениског спорта! Можда ће под снажним утиском због виђеног на главном травњаку Вимблдона да трпи истина, али нека опросте Борг и Мекинро, њихови савременици и поклоници. Посредни и непосредни сведоци новог вимблдонског епа још дуго година ће да се куну да тако нешто видели нису.

Како је само окрутна иронија судбине. С трона је свргнут онај за кога се сматрало да је у Вимблдону непобедив и неупоредив. Круна је пала с главе „краља траве”, првог „рекета” света Швајцарца Рожеа Федерера. После пет година његове превласти, скиптар иде у руке Шпанца Рафаела Надала.

Борба застрашујућих титана данашње тениске арене је трајала четири часа и 48 минута, а дах застаје и од резултата: 6:4, 6:4, 6:7 (5:7), 6:7 (8:10), 9:7. Толико уздаха, толико жамора на трибинама, толико ураганског пљескања, речју, толико чуда Вимблдон није доживео још од чувених Боргових и Мекинроових међусобних окршаја пре скоро три деценије. Колико само има сличности између два времена и два супарништва. Борг је 1980. пети пут узастопце освојио највреднију титулу у „белом спорту” пошто је у финалу савладао Мекинроа са 1:6, 7:5, 6:3, 6:7 (16:18), 8:6. То остварење је схватано непоновљивим, али је легендарног Швеђанина лане достигао Федерер победивши у одлучујућем мечу Надала с 3:2 у сетовима. Када је Борг идуће године стигао на корак да се изједначи с јединим шестоструким узастопним победником Британцем Вилијамом Реншоом (1881-1886), великан из САД Мекинро је био бољи са 4:6, 7:6 (7:1), 7:6 (7:4), 6:4. И опет је левак свргао дешњака.

Био је то и синоћ меч у којем гледалиште није могло да верује својим очима. Очи у очи су се нашли велики шампион и онај који му се лане најближе примакао, а већ ове су сва предвиђања била да ће га и победити јер је он једини који то може. Игран је атомски тенис као никада раније између њих двојице.

Надал је у дуел ушао психички стабилнији, јер је губитник могао да буде само Федерер. И то се осећало у игри швајцарског аса, док је Шпанац, безочно тукући из задивљујућег форхенда, грабио ка убедљивом вођству. Питао се тада цео свет неће ли ваљда Федерер и у свом дворишту да буде тако сурово потучен као недавно у финалу на „Ролан Гаросу” када „краљ шљаке” није имао милости. Федерер је баш онда, док му је травњак под ногама измицао као никада пре (до синоћ 65 узастопних победа на тој подлози, а од тога 40 на Вимблдону), показао колико је велики и зашто се такав још дуго родити неће, а можда и никада. У надметању са шпанским биком, како Надала зову због беспрекорне атлетске фигуре, јединствене у тенису, и непрестане игре у високом ритму, успео је да га сломи у оба тај-брека. У првом је то био прави Федерер. Његов непоновљиви бекхенд једном руком није више био зачуђујуће несигуран, као уосталом целе сезоне у којој клеца, већ му је враћена моћ, а то онда ни Надал не стиже. У другом је виђена његова савршена мирноћа, а његов сурови камени израз лица није попуштао и кад је Шпанац повео с 5:2. Надал никада није био тако близу вимблдонског престола, а Федерер далеко од њега, а онда је Шпанцу задрхтала рука. Најпре је начинио двоструку сервис грешку, а потом је послао лоптицу у мрежу. Није искористио ни један сервис да стекне бар меч-лопту, а онда је судбина прешла у руке његовог супарника који ти користи да поведе са 6:5. Федерерова вера није била узалудна. Изједначио је на 2:2.

После 3:3 у одлучујућем сету, Вимблдон је поново испољио своју ћуд. Меч је други пут прекинут због кише која је, ето, последњи пут сасекла велико узбуђење. Од идуће године централни терен ће, устреба ли, бити под кровом.

Пред оваквим финалом смиловао се и заштитни знак Вимблдона. Куцнуо је час да падне одлука. Публика се још једном начичкала на трибинама, али је за тениске дивове стадион већ давно био ишчезао. Играло се већ више од четири часа, али је врхунац тек следио. Надал је прекинуо игру без брејкова. Повео је са 8:7 на Федереров кудикамо поузданији сервис него на почетку. Сада је Шпанац био ковач своје среће. И када се чинило да Федереру више нема спаса, он је трећу меч-лопту ривала истопио не часећи часа, пројектилом који није био хитац очајника, него потврда његове непоновљивости. Надал је још једном био на великом испиту да језичак на ваги преведе на своју страну. И успео је у томе да оно што је до јуче било немогуће постане могуће.

Федерер није више на вимблдонском престолу. На зиду славе у Свеенглеском крокет и тениском клубу биће угравирано име тек другог Шпанца победника (Мануел Сантана тријумфовао 1966) и првог тенисера који је објединио тронове са обе стране Ламанша после Борга 1980.

Данас почиње 232. узастопна недеља како је Федерер на челу светске листе и 155. како му је Надал први пратилац, али прва у којој је прелепи вимблдонски трофеј прешао из руку швајцарског великана у руке Шпанца.