Превише пацијената код лекара опште медицине

Пандемија ковида 19 показала је колики значај имају лекари опште медицине и колико је битно имати доктора који познаје целу породицу, кључна је порука обележавања 19. маја, Дана породичне медицине. Тренутно у Србији ради око 3.000 лекара опште медицине који се најчешће жале на то што их нема довољно и што су преоптерећени великим бројем пацијената.

Прим. др Драгана Трифуновић Балановић, председница Секције опште медицине Српског лекарског друштва, наглашава за „Политику” да траже да им се омогући боља доступност пацијентима, односно да они када дођу код њих у ординацију имају више времена за преглед.

– Битно је да им се посветимо и да наше консултације трају између 15 и 20 минута. Ми нисмо скретничари и способни смо да у нашим ординацијама пружимо услуге лабораторијских анализа, снимања на ултразвучном и рендген апарату и друге дијагностичке услуге. Нажалост, ми још немамо породичног доктора већ је код нас одређено да прелазно решење буде институција изабраног лекара. Али, трудимо се да у једној картотеци имамо читаве породице. Ми лечимо и ташту и зета и ћерку и свекрву и снају и некако смо постали чланови породичног домаћинства – каже др Трифуновић Балановић.

Наша саговорница описује рад у општој медицини као рударски посао. То је зато што морају и да припреме сваког пацијента за лечење у клиникама. Тако лекарима у болницама стижу пацијенти који су прошли тријажу и прегледе у домовима здравља, а др Трифуновић Балановић истиче да некада имају само три минута да поставе дијагнозу и донесу одлуку да ли пацијента треба послати негде ургентно, да ли се враћа кући или мора даље у болницу.

– То у Београду није проблем јер постоји велики број установа, али у унутрашњости јесте јер некада имају у неком малом месту само једно транспортно возило. Зато је наш посао изузетно одговоран. Раније смо размишљали да ли би приватизација била решење у случају породичних лекара као што је случај у другим земљама у окружењу. Али нам је пандемија показала да је, ипак, наш здравствени систем с домовима здравља добар и да смо се најбоље снашли и са збрињавањем пацијената, и с отварањем ковид амбуланти, и с вакцинацијом. Терапија која се давала у ковид болницама сада се спустила на примарни ниво здравствене заштите и ми је сада дајемо у ковид амбулантама – наглашава др Трифуновић Балановић.

Она напомиње да су доказали да је примарна здравствена заштита број један и да од њих све почиње. Кад су болнице биле пуне због короне и када се доста пацијената лечило у својим кућама они су им пружали адекватну потпору и заштиту. Пацијенте „испрате” од почетка до краја, а ако их пошаљу у болницу, после хоспитализације опет долазе код њих на даље лечење.

– Не можемо људе да оставимо да се сами сналазе. Лекари опште медицине су показали да су јунаци и непроцењива карика у здравственом систему Србије јер су се одазвали сваком позиву, нису се крили и радили су у скафандерима у ковид амбулантама без престанка, као и њихове колеге из ковид болница. Колеге из региона су биле одушевљене на који смо начин ми спровели вакцинацију против ковида 19. Широм Србије је то одлично урађено. То није био случај у земљама у окружењу, они се заиста нису у томе снашли – наводи ова докторка.

Нашој земљи прети то да ће у будућности много лекара отићи изван земље трбухом за крухом, упозорава она, а младе колеге не желе да се определе за ову специјализацију јер у друштву она није препозната као академска иако траје четири године.

– То је једна од најтежих специјализација јер обухвата све области медицине, али млади лекари углавном желе да буду кардиолози, хирурзи, гинеколози… Није разлог само то што ова специјализација не доноси новац па не желе млади да се усавршавају већ је компликована – додаје др Трифуновић Балановић.

Секција опште медицине Српског лекарског друштва залаже се и за то да се исправи неправда и да се на медицинским факултетима оснује катедра опште породичне медицине, што имају све друге земље у окружењу.