На ушушканој престоничкој калдрми

Села је на бетонски степеник и пажљиво изула розе сандале с високим потпетицама. Уместо њих, обула је црне лаковане балетанке, једним замахом руке забацила дугу косу и сигурно закорачила на калдрму, на Косанчићевом венцу.

У самом срцу града, а сакривен од радозналих погледа, овај комад престоничке калдрме јуче је био препун жамора. У једној од баштa атмосфера као на прелепо уређеном балкону.

Шушкају раскошне зелене крошње, под којимa су поређани крцати столови, а поглед пуца на Саву и Нови Београд. Топли мајски поветарац разбацао је по црној калдрми смех младих гостију, углавном студената. Да ли су сви они питомци Универзитета уметности чије здање се налази свега неколико корака од места где седе? Неки се загонетно смеше, а неки одлучно одмахују главом.

– Сви смо ми у неку руку колеге. Ово је наша учионица. Похађамо школу живота. Пази да ти кажем – није лако! – веселим гласом прича један од младића.

Столови и столице поређани са обе стране улице. Конобар, кога многи од гостију ословљавају по имену, не зна куд ће пре. За разговор нема времена, каже, док спушта пред своје госте велике и мале чаше с пивом. Звук згужваних новчаница које шушкају меша се са уздасима задовољства и мирисом хладног и тек наточеног напитка од јечма.

У хладу једне од крошњи, иза објектива, стајао је и један ловац на савршене призоре и тренутке. Забележио је различита лица престонице, прича, а насмејаном и отменом Косанчићу увек се радо враћа. Никада га није изневерио, каже овај лутајући фотограф, јер је баш ту направио неке од најлепших фотографија Београда. Светске, а наше.

Одмакао дан, а поветарац се поиграва звуком аутомобилских сирена и градском вревом. Гужва на Бранковом мосту, вели омладина, више за себе. И наставља да дише пуним плућима у својој оази, ушушканој усред велеграда.