Осећате ли разлику

„Кажу да сам направио наказу од државе, масон сам, слуга Запада, гробар светосавља... Ја знам да је моја глава мета многима...”, узвишено, пркосно, готово пророчки изговара глумац Љубомир Булајић у улози краља Александра у серији „Краљ Александар Ујединитељ” која се емитује на каналу Нова С. Лепо звучи – умно, тачно, филозофски, катарзично... Са темом више него актуелном и атрактивном, која нас све интересује, без обзира на то ког кабловског оператера плаћамо. И ништа ту не би било спорно, да све ово не изгледа као какав цитат из књиге или историјске читанке, што заправо и јесте, неоспорно великог писца Вука Драшковића. Али, проблем настаје већ после неколико минута праћења серије, чију режију потписује Здравко Шотра, јер све драматис персоне тако причају.  Као да су на позоришним даскама, а не испред камера. Неприлагођени медију којем се обраћају. Као да заборављамо на то да су сви наши владари, политичари, војници, били они краљеви или слуге, победници или потлачени – у бити били само људи... Не богови, не мудраци, не филозофи, нити реторичари, а поготово то нису били у свакодневном говору, у разговору са супругама, пријатељима, подређенима...  Сви су они били попут нас, испуњени и болом и патњом, и радостима и премишљањима, са шпрахфелерима и пороцима, са болом у кичми или отеченим венама... Образовање, друштвена лествица, животно искуство, прошлост, породично окружење, није им давало особине натчовека, нити их измештало у неки други свет у којем се само лепо коренспондира.

Да ли аутори оваквих и сличних нам серија заиста сматрају да су наши владари, у увек испегланим и уштирканим одорама, само стајали замишљено на свом балкону или над олтаром, самртничком или брачном постељом и трудили се да им свака реченица буде милозвучна, стилски и граматички тачна, уједначена? И зашто баш те наше владаре никада не представљају као што и јесмо сви ми, људи са манама, којима се некада отргне и псовка, слабост да спас потраже у чашици, који се просто буде и одлазе на починак као и сви ми... Зашто су на малом екрану увек представљени попут икона, попут портрета у музеју пред којима мирно стојимо и којима се дивимо? Зашто се не прави разлика између романа који се чита и романа „који се гледа”? Они се ни по чему другом, осим по датој им улози у одређеном историјском тренутку, не разликују од нас, овоземаљских, бар не по свакодневном речнику. Када би то аутори домаћих серија схватили, можда би и гледаоцима помогли да остану на изабраном каналу, да јасније схвате сву величину, патњу, тежину одлука наших јунака... Можда би с више пажње пратили драмску радњу, можда би заиста нешто и научили, можда би на починак одлазили паметнији, смиренији, с мишљу да су сви људи на овом свету једнаки, можда неки једнакији, али не и ослобођени терета и патње, али и људских човеколиких карактеристика... Истинитост, једноставност, животност – то је оно што недостаје нашим серијама које обрађују теме из српске историје. Јер, драмска серија није историјска читанка нити роман. Из читанки се учи, романи се читају, а серије се гледају...

Поставља се и питање: зашто је у данашњој хиперпродукцији заборављена улога драматурга, који би вешто од романа направио сценарио, од лепих, паметних узвишених реченица – изговорљиве реплике прилагођене реалном животу и тренутку. Драматург је вешти занатлија који уме да барата дијалогом и драмском ситуацијом. Он ће нам помоћи да серију не пратимо са даљинским управљачем у рукама, спремни за „бег”...   Па не изучава се тек тако овај занат на Факултету драмских уметности већ деценија! Сетите се свих сјајних шоу-програма, серија, филмова, па чак и образовних емисија из златне ере наше телевизије у којима су драматурзи били неизоставни део екипе. Осећате ли разлику?