Сеоски пут који треба позлатити

Недавно је у вашем цењеном листу објављена одлична репортажа о стању села на падинама Копаоника у општини Лепосавић на Косову и Метохији.

Нажалост то је суморна слика већине села у Србији и скоро коначна реализација циља српских комуниста о сатирању села и сељака. Село Гувниште, испод Панчићевог врха, које је повод за ову причу, да подсетим, налази се на правцу старог Римског пута Остраће – Гувниште – Исево – Црнатово – Бело Брдо преко њега се руда превозила даље за потребе Римског царства, а тај исти пут користили су касније и наши средњовековни владари који су рударили поред Новог Брда и у Белом Брду на Копаонику, који је историјски познат као сребрна планина, јер је његова руда пребогата оловом, цинком, сребром и златом. Касније су експлоатацију наставили турски окупатори, па између два светска рата Енглези, током другог рата нацисти, касније комунисти. Дакле тај пут о коме данас причају сељаци из Гувништа, још је недосањани сан свих оних Срба који су опстали и истрајавају на тој издатој и напуштеној страни Копаоника, слушајући лажна обећања деценијама о бољем животу, који кроз маглу наслућују само у ТВ серијама, а полако су пунили периферије Краљева, Смедерева, Београда, Крушевца и расејавали се од Аустралије до Немачке и Америке, никад прихваћени као прави варошани, истовремено не продајући имања која су невољно напустили, јер истини за вољу нису ни имали коме да их продају јер без пута немају никакву вредност.

Са падина Копаоника су отерани планираном небригом послератних власти, јер север Косова и Метохије је Албанцима био занимљив без Срба, дакле само територија са шумама, рудником и радаром одакле се контролише цела Србија, а Београду је служио за манипулацију на лажним изборима све ове године од тзв. ослобођења. И док његове благодети и лепоте користи са правом цела Србија па се Копаоник сматра туристичком топ дестинацијом у светским размерама и значајним пуниоцем буџета Републике Србије, становници поткопаоничких села са Ибарске стране, сањају пут којим ће и они некада аутом изаћи на врх Копаоника.

Не пате они за испијањем капучина, пива и фрапеа, или за добијањем бронзане боје на снегу сребрне лепотице, на чијим падинама су се давно настанили њихови преци и вековима је бранили и одбранили. Они само желе једноставан живот, у коме ће део тог пореза којим и они пуне буџет Србије, највише преко руде из Белог Брда, бити уложен у асфалтирање старог Римског пута Остраће – Гувниште – Бело Брдо, да би могли вишак својих производа да продају на Копаонику, а да и даље наставе да живе у својим кућама на падинама Копаоника, да се додатно баве сеоским туризмом јер ће им пут дати шансу да улажу у развој својих газдинстава и опстанак на Косову и Метохији.

Не траже производне погоне, јер асфалтирањем тог пута свако газдинство постаје мали производни погон здраве хране плус услуге смештаја. И само је питање времена када ће уз систем поштовања српске градитељске традиције, што је пропуштено на Златибору и Копаонику, та југозападна страна Копаоника постати модел за обнову села у брдско-планинским подручјима и то без великог улагања. Тако да председник Србије Александар Вучић неће морати да испуњава жељу Станка Благојевића из Гувништа, о додели стана у Лешку, јер се асфалтирањем пута стварају њему и другима услови за живот у обновљеној кући у Гувништу и бављење сеоским туризмом, јер најбољи кромпир, ракија, месо и сир не расту у Лешку, већ у Остраћу, Симичишту, Црнатову и Гувништу.

Тим путем је превезено толико тона руде да би га требало позлатити, али становници тог дела Србије на Копаонику траже само да се асфалтира. Не траже запослење у државним институцијама, не желе да се селе и да они и њихово потомство буду социјални проблеми у новим срединама, већ само да им се преко тог пута омогући да се наслоне на предности и њиховог Копаоника, као и становници Рашке и Бруса, а да своје куће ревитализују и прилагоде туристичкој понуди таквој да доноси приход и услове за нова улагања и развој.

Први пут имамо Министарство за село и та одлука је за рубрику Веровали или не. Наслућујући потенцијале ове далекосежне одлуке за Србију, убеђен сам да ће створити услове за лепу и пожељну Србију у коју ће се , као некада, долазити и остајати, а не одлазити. Ова се шанса не сме пропустити и упрљати.

Само село Србију спасава.

Члан националног тима за препород села Србије