Барбара Прави – прави победник

Кад се на ротердамском платоу овогодишњег 65. такмичења за песму Евровизије појавила Францускиња Барбара Прави (28), љупко женско чељаде црних и ужарених очију, девојка српско-иранског порекла (отац јој је Србин, а мајка Иранка), Парижани су нагло скочили из својих удобних фотеља и немо стали пред телевизоре зурећи у програм Франс 2. Чак ни француски председник Емануел Макрон није остао равнодушан, па је Барбари Прави, пре њеног наступа на „Евровизији”, у знак подршке послао поруку охрабрења, као и коментар на „Инстаграму”.

Ова, досад не баш много позната, певачица у Француској, композиторка и писац текстова – много познатија у овој земљи као упоран борац против насиља над женама – заједно са коаутором по имену Антоан Баро-Игит (у Словенији је провео три године свирајући електронску музику) написала је нежну, заиста праву, мелодију дирљивог текста, шансону „Воала” („Voilà”), са којом је освојила не само дванаест гласова од српског жирија из Београда него и заузела друго место на овогодишњем такмичењу „Песме Евровизије”, одмах иза италијанске групе „Манескин” са песмом „Зити е буони” („Zitti e Buoni”).

Нисам више довољно млад да бих групи „Манескин”, иначе победницима последњег Фестивала у Санрему, доделио чак и један, једини поен. Овом приликом, питам се, заиста најозбиљније, да ли у свету забавне музике, а поготово на фестивалима лаких нота, постоји организована музичка машинерија (да не потегнем неку јачу реч) која новцем бира крајњег победника. Јер, био сам више него забезекнут, као сигурно и већина „санремских” Италијана, кад је италијанска група „Манескин” ове године освојила прво место на реномираном Фестивалу у Санрему. По мом укусу – али шта то вреди – прво место на овогодишњем „Санрему” заслужила је певачица Ноеми. Но, верујем да би се исти гласачки исход на овогодишњем „Санрему” да победи група „Манескин” сигурно догодио чак и да је на њему учествовала некадашња велика звезда италијанске канцоне Пети Право.

– Барбари Прави (рођена Пјевић), чији су музички узори највеће громаде француске шансоне (Жак Брел, Жорж Брасен, Шарл Азнавур, Франсоа Арди...), њен вољени деда, Србин, паметно је предложио да за потребе француске музичке сцене презиме Пјевић промени у за француско уво –врло осетљиво иначе за страна имена и презимена – лакше сварљиво презиме, Прави. Прави, дакле, истински, аутентичан. Своме вољеном деди, а који јој је знао често причати о свим својим мукама кроз које је пролазио током имигрантског живота у Француској, његова унука Барбара посветила је мелодију под називом „Деда, Сара и остали”.

Све док коначно није узела микрофон у руке, животни пут Барбаре Прави није уопште био посут ружама, а камоли онај прави. Не тако давно, таворила је радећи као сервирка у неком неугледном париском бистроу, бришући опране шољице од кафе. Схвативши да јој музика иде стварно од руке, а на њену и на срећу публике, храбро се бацила у бодљикави свет забавне музике и лаких нота. Но, њене ноте су све само не лаке.

Кад је изабрана да представља Француску на овогодишњем такмичењу „Песма Евровизије” у Ротердаму, изјавила је: „Евровизија, то ће бити много посла, али ја сам спремна.” Барбара Прави, коју најпознатији француски музички стручњаци и критичари почињу упоређивати са великом француском шансоњерком Едит Пјаф, што јој представља огроман комплимент, за своју пјесму „Воала” изјављује да јој савршено одговара. „Кад певам ову  песму, певам је у трансу”, каже. Дванаест поена су овој песми доделиле: Холандија, Сан Марино, Шпанија, Србија, Немачка, Ирска, Швајцарска и Велика Британија.