Разговарајмо о чињеницама

Прошле недеље је постигнуто још једно примирје, којим је окончано 11 дана сукоба између државе Израел и терористичке организације Хамас. Као и у свим претходним таласима насиља, Хамас је самоиницијативно и без претходне провокације, отпочео напад на израелске цивиле, испаливши више од 4.360 ракета.

Око 800 ракета погодило је саму Газу, усмртивши бројне Палестинце. Израелска војска је узвратила нападом на око 1.500 терористичких мета у Гази.

Међународна заједница је углавном подржала морално право и обавезу Израела да брани свој народ. Па, ипак, могле су се чути оптужбе на рачун „израелске несразмерне употребе силе”.  Стога бих желео да кажем неколико речи о овом антиизраелском аргументу о „несразмерности”, са правне тачке гледишта, како бих одговорио правном терминологијом.

Често погрешно интерпретиран термин у вези са правом које се односи на оружане сукобе односи се на појам „пропорционалности”. Овај аргумент сагледава сукоб кроз „игру бројева”. То значи да је довољно упоредити број жртава на обе стране конфликта како би се закључило која од страна несразмерно користи силу. Са правне тачке, овај аргумент је неодржив и нелогичан. Уколико би то био одлучујући фактор, већина западних демократија, које су се бориле против терористичких организација широм света, завршилa би на суду у Хагу.

Универзално прихваћен принцип пропорционалности дефинисан је као обавеза уздржавања од „сваког напада који би могао да изазове случајне губитке или повређивање цивила или разарања цивилних објеката, који би били прекомерни у односу на конкретни и директни очекивани војни циљ”.

Шта то практично значи? Принцип пропорционалности у суштини значи да пре сваког војног напада, војна команда мора проценити два фактора. Најпре, потребно је проценити конкретну и директну војну предност очекивану од напада. Прво и основно, мета мора бити војна, попут складишта оружја, штаба команде супарничких војних снага. Али, што је врло важно напоменути, и наизглед цивилни објекат, који супротстављена страна користи у војне сврхе (на пример стамбени објекат или верски центар у коме се складишти оружје), може се сматрати легитимним војним циљем.

Затим, команда мора да процени, на основу доступних информација у тренутку напада, колики би били могући случајни губици међу цивилним становништвом и штета на цивилним објектима (колатерална штета) као и да оцени колико ће цивила, уколико их уопште има, бити у подручју планираног напада. Најзад, војна команда мора предузети све могуће мере предострожности како би губици међу цивилима и штета на цивилним објектима били што мањи.

На основу ових процена, команда мора да упореди ова два фактора, а потом одлучи да ли ће извести напад. Уколико процена доведе до закључка да би губици међу цивилима и штета на цивилним објектима били прекомерни у односу на очекивани војни циљ, напад би био нелегитиман.  Из овога произилази да се не може свака смрт међу цивилним становништвом у оружаном сукобу нужно сагледавати као повреда међународног права.

Прелазећи са теорије на праксу, како применити принцип пропорционалности када Хамас, уместо да штити своје становништво, намерно изводи војне операције из густо насељених подручја?  И како Израел може заштитити своје градове од ракета Хамаса, када се ове ракете израђују и лансирају из насеља у Гази? Хамас чини двоструки ратни злочин, угрожавајући израелске цивиле који су мета напада и доводећи у опасност становнике Газе, користећи их кад људски штит.

Међународно ратно право јасно одређује да када се цивилно присуство користи да заштити војне мете од напада, то присуство не даје мети имунитет. Злочиначко понашање Хамаса није узето у обзир. Треба имати на уму да, уколико се не одговори у тренутку када неко из цивилног подручја изводи нападе и то чини без реперкусија, онда је то отворени позив за сваку терористичку групу на свету да се „смести” у школу, болницу или обданиште.

Упркос флагрантном кршењу права и занемаривању добробити сопственог становништва од стране Хамаса, Израел чини све што може како би спречио или свео на најмању меру  жртве међу палестинским цивилима, често по цени успеха војне операције. Борба против непријатеља, који злоупотребљава Међународно ратно право на најциничнији могући начин, велики је изазов за израелске војнике. И велика брига за њихове породице, али то је већ друга тема.

У закључку, не можемо а да се не запитамо зашто Хамас користи сопствено становништво као људски штит. Одговор на то питање нас враћа на почетак овог текста – погрешно тумачење термина пропорционалности. Другим речима, Хамас не плаћа никакву цену за своје ратне злочине и таква ситуација даје Хамасу подстицај да настави са својом гнусном праксом. Све док је Газа у рукама радикалне исламистичке групе, веома је тешко замислити дугорочне односе који нису засновани на „одвраћању”. То није врста односа који ми желимо. Не постоји разлог да Израелци и Арапи не могу да живе заједно.