Језичка родна равноправност на штету жена

У последњих сто година српски језик полако губи своју природу: најпре губи писмо, а све потоње је само наставак затирања. Сложенице престају то да буду, калемљењем вештачких нагласака, као што су: исТОимено, лабоРАторија, саНАторијум... а тек генитиви – маТУраната, коМАНданата, ватРОгасаца... Потом наилази време транспарентних англицизама: где дестинација едукације по дифолту хармонизује бенефите...

Међутим, жене и мушкарци су и даље изједначени у својим професијама као лекари, инжењери, пољопривредници, васпитачи, психолози... од којих су неки називи професија временом природно добили свој облик у женском роду, јер складно и лепо звуче, спретни за изговор. Али не, и даље све то звучи исувише природно – исувише српски. Зато се уводи васпитна мера „језичке родне равноправности”, коју као да су скројили највећи мушки шовинисти и женомрзци, те свим занимањима без разлике, по сили закона, поред мушког, намећу и женски граматички род. Мушкарцима и даље остају препознатљива занимања и титуле. А женама? Од силне „бриге” за њихова права, уместо својих занимања и титула, жене добијају увредљиве рогобатне језичке карикатуре.

Вера Миланковић