Важно је учити из туђих грешака

Александра Младеновић, Удружење оболелих од лимфома ЛИПА 

Први сусрет с лимфомом имала сам у 28. години. Од мог излечења је прошло пуних шест година. Морам да признам да нисам помишљала да имам тако тешку болест јер се симптоми које она изазива често повезују с неким другим стањима. Нисам се одмах јавила лекару када сам осетила умор или губитак тежине. Тек када ми се на грудном кошу појавила мала израслина обратила сам се доктору за помоћ јер је то био аларм да се нешто дешава. Снимак плућа је показао велику израслину у грудном кошу. Испоставило се да је то велики тумор. До пре неколико месеци била сам прва особа у породици која је имала сусрет с неким малигнитетом. А онда је моја тетка оболела од истог подтипа лимфома и тренутно је на лечењу. То је био за мене велики шок. Вероватно постоји нека генетска предиспозиција која се кад-тад испољи.

Била сам добро информисана о подршци удружења пацијената, а када сам лежала у болници докторка ми је такође говорила о важности удружења пацијената. Људи из окружења вас тада не разумеју јер вас посматрају трагично или немају осећај колико је тешко пролазити кроз процес лечења. Када размените искуство с неким ко пролази кроз исто искуство као и ви, много тога можете да научите. Ако ништа друго – можете да учите из туђих грешака. А с друге стране, сазнате и да можда и није баш све тако црно. Увек постоји нешто горе, али и нешто што може да помогне у даљем лечењу. Јако је битно да се пацијенти друже и буду у контакту.

Докторка ми је предложила и разговор с болничким психологом, што је веома значајно. Одвојеност од породице је тада била веома тешка. Најтеже ми је било одвајање од ћерке, која је у том тренутку била веома мала… Оставила сам је код куће с двојицом мушкараца, супругом и оцем. Кидало ме је одвајање од детета које је навикло на маму. Све празнике и рођендане провела сам на болничком лечењу, које је трајало годину дана, иако се мени чинило да је прошла читава вечност. Терапије су биле дугачке и агресивне. Али не могу рећи да сам незадовољна јер нисам имала нимало лоше искуство с лечењем и приступом лекара и осталог особља у болници, иако има пацијената који се жале на лош пријем у болници. Сплетом околности у посету ми је дошла другарица која је лекар у САД и проверила је какву терапију добијам. Консултовала се с колегиницом која је хематолог у САД и испоставило се да исте лекове и они тамо дају пацијентима. То ме је прилично охрабрило у том тренутку. Наравно да увек има места за иновативне терапије и томе увек тежи удружење пацијената, иако о томе ми не одлучујемо. Надамо се да ће то у неком тренутку постати реалност у Србији. Уз то, мислим да је у нашој земљи неопходна боља информисаност о болести. Битно је да што више пацијената едукујемо. Многи поприлично површно знају у овој болести. Неко нема времена, неко могућности да се више распита о томе. Ја сам у тренутку када ми је откривен лимфом живела у унутрашњости Србије и мислим да је јако тежак пут ако не знате коме да се обратите. Некада људи лутају и не схватају озбиљност ситуације.

У лечењу ми је најтеже пао губитак косе. То је моменат када схватите да с вама заиста нешто није у реду. До тада некако у измаглици размишљате да се све то некоме другом дешава.

Сада највише времена одузимају одласци на контроле. Некада се прилично дуго чека на преглед код лекара, без обзира на то што је он заказан. То је зато што ја више нисам пацијент који има приоритет. У неку руку сам захвална на томе јер сада су приоритет пацијенти који су на лечењу.

Од када ми се све ово догодило, морам да кажем да нисам способна да радим као што сам радила раније. Поприлично се замарам у односу на период пре лечења. Након неколико сати рада осећам невероватан умор, а врло често и бол у леђима. Мислим да врло мало нас који смо оболели од лимфома може да издржи да негде ради пуно радно време од осам сати без неких већих последица. А треба урачунати и сат времена да се на посао оде и исто толико да се особа врати у кућу. То замори и здравог човека, а камоли пацијента после овако тешке болести.

Оно што људи прво желе да промене у свом животу када добију једну овако тешку дијагнозу јесте исхрана. Тако сам и ја временом научила да ослушкујем свој организам, да избацујем из исхране оне намирнице које ми не пријају. Сада једем свеже воће и поврће и не конзумирам индустријски прерађену храну. Важно је да пацијенти ништа не раде на своју руку, да не пију сами витамине и разне алтернативе. Па и неки чај ако се узме без консултације с лекаром може да има неке контраиндикације. Након завршене терапије почела сам да узимам, с времена на време, неке суплементе. Волим биљне препарате на бази меда, ђумбира или лимуна. Поборник сам бављења физичком активности и сада доста шетам, возим бицикл и ролере, идем на јогу.

Неке ствари које су ми се дешавале у току лечења потиснула сам, али неке нисам, ма колико сам то желела. Чињеница је да због болести остајемо трајно оштећени и да никада нисмо потпуно здрави. Чини нам се некада да смо снажни, али ипак нисмо. Чини нам се да потпуно можемо да се вратимо свом животу, али не можемо. Битно је да ослушкујемо своје тело и понашамо се у складу с тим како нам оно налаже.

Сваки проведен тренутак с породицом је битан. Срећу чине мале ствари. Разговор с неким ко вас разуме је драгоцен. Морамо да будемо захвални за сваки нови дан. Живи смо…